Fransoa Buk gost ovogodišnjeg Hercegnovskog strip festivala

 

Fransoa Buk (Francois Boucq), jedna od najvećih zvezda francuskog i svetskog stripa, dobitnik Gran Prija Festivala u Angulemu, dolazi na ovogodišnji, XIX po redu Hercegnovski strip festival, koji će se održati od 5. do 10. septembra.

Rođen je u Lilu 1955, a tokom sedamdesetih se nakratko seli u Pariz, gde započinje objavljivanje kraćih stripova u čuvenim magazinima tog vremena. Upravo iz tog perioda potiče njegov junak Rok Mastard, kojim je uspeo na sebe da privuče veću pažnju publike.

Buk jednako dobro vlada realističnim, kao i grotesknim i humorističnim stilom. Kao neke od najvećih uzora navodi Frankena i Gotliba (sa kojim je i sarađivao na serijalu Superdupont), što se naročito može primetiti kroz rad na ekscentričnim avanturama Džeroma Mušeroa, agenta osiguranja koji ima kroz nos provučeno naliv-pero.

Saradnju sa američkim romanopiscem Džeromom Šarinom otpočinje 1985. pričom Mađioničareva žena, koja kasnije postaje deo omnibusa Njujorška trilogija, čiji je nastavak strip Njujorški kanibali. 

Jedan od ključnih trenutaka u Bukovoj karijeri odigrao se 1991. godine, kada je sa legendarnim Alehandrom Hodorovskim objavio prvi album serijala Mjesečevo lice. Kolaboracija dvojice velikana produžila se do današnjih dana, a njihovo najpoznatije delo svakako je vestern Izbacivač, na kojem je nastavio da radi kao kompletan autor nakon što se Hodorovski povukao iz uloge scenariste.

Kao što je ranije najavljeno, uz Buka će publika u Herceg Novom imati priliku da se susretne i sa Eduardom Risom, a sa nestrpljenjem očekujemo najavu još sedamnaest od planiranih devetnaest specijalnih gostiju.

Eduardo Riso gost Hercegnovskog strip festivala 2025.

Legendarni crtač Eduardo Riso, poznat po radu na Ajznerovom nagradom ovenčanom serijalu 100 metaka, prvi je najavljeni gost devetnaestog Hercegnovskog strip festivala, koji će se održati od 5. do 10. septembra.

Evo šta su tim povodom rekli organizatori: ,,Kako je to javnost već i navikla od HSF-a, kao vrlo ozbiljne organizacije, gostujući umjetnici za, u ovom dijelu Evrope najznačajniju manifestaciju posvećenu devetoj umjetnosti se mjesecima unaprijed dogovaraju, pa tako sa ponosom možemo najaviti i prvog od 12 specijalnih gostiju – sjajnog i izuzetno značajnog i popularnog autora koji trenutno radi na stripovima Moonshine za Image Comics, te Batman, DC Horror Presents i ostalim najznačajnijim projektima jedne od najvećih izdavačkih kuća na svijetu – američki DC Comics”.

Riso je rođen 1959. godine u Argentini, jednoj od najsignifikantnijih zemalja za razvoj devete umetnosti. Upravo je u njoj, kroz časopise i dnevne novine, napravio prve profesionalne korake. Značajniji angažman otpočinje 1987. kada sa etabliranim scenaristom Rikardom Bareirom stvara strip Park Čas. Od 1989. godine sarađuje sa Karlosom Triljom na naslovu Fulu, a njihova kolaboracija će se nastaviti i tokom narednih decenija, te su neki od najpoznatijih uradaka ovog tandema Chicanos, Boy Vampire i Borderline.

Ključni trenutak u Risovoj karijeri odigrao se 1997. kada je dobio poziv da radi za izdavačku kuću Dark Horse. Već naredne on i scenarista Brajan Azarelo mini-serijalom Johnny Double kreću u dugu i plodonosnu saradnju, koja još uvek traje, da bi 1999. objavili prve epizode svog magnum opusa, 100 metaka. Ovaj krimi serijal je izlazio u sto brojeva, sve do 2009, a za sve to vreme jedini crtač bio je upravo Eduardo.
Dvojac je nastavio saradnju kroz stripove posvećene Betmenu, zatim postapokaliptičnim naslovom Spaceman, krimi-hororom Moonshine, a upravo ove godine završavaju vestern The Blood Brothers Mother, u maniru Fordovih Tragača i Makartijevog Krvavog meridijana.

Od kolaboracija sa drugim autorima svakako treba izdvojiti stripove Vulverin: Logan, sa Brajanom K. Vonom, potom Dark Night: A True Batman Story, te dve epizode Torpeda 1972 sa Abulijem.

Jasno je, iz svega navedenog, da se radi o jednom od najvećih crtačkih imena danjašnjice. Stoga će septembarsko gostovanje na Hercegnovskom strip festivalu biti jedinstvena prilika za sve ljubitelje stripa iz regiona da se upoznaju sa Eduardom Risom, vide izložene neke od njegovih radova i dobiju od njega crtež i posvetu. 

Budući da su organizatori HSF-a najvili stotinjak gostiju, među kojima dvanaest specijalnih, sa nestrpljenjem očekujemo objavljivanje njihovih imena.

Kaza: Arhe i Lajla

Revolucije, naročito umetničke, najčešće počinju u Francuskoj. Simbolizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam i brojni drugi prevratnički pravci, uprkos različitostima poetika, vode nepogrešivo isto geografsko poreklo. Nikakav izuzetak u tom smislu ne predstavljaju ni gibanja u svetu stripa.  

Najradikalnija revolucija u devetoj umetnosti odigrala se pre tačno pedeset godina, januara 1975. godine, kada je objavljen prvi broj časopisa Métal Hurlant. Grupa umetnika, okupljena oko jezgra koje su činili Mebijus, Drije, Farkas i Dione, hrupila je na scenu i uspela zauvek da promeni izražajna sredstva, a samim tim i poimanje čitavog medija. Smeštaju priče mahom u (naučno)fantastični milje, oslobađajući ih svih inhibicija. Ciljna publika više nisu deca, već odrasli. Tabui i autocenzura padaju, a u prvi plan stupaju automatsko pisanje i crtanje, eksperimentalnost, kako u naraciji i tematici, tako i u vizuelnim postavkama i likovnim tehnikama. Otuda priče gube klasičan pripovedni tok, oslanjajući se više na iskustvo iracionalnog, dok organizacija kadrova odstupa od ustaljene rešetkaste strukture. Najbolji primer prevratničke snage koju je novi magazin doneo sa sobom je Mebijusov Arzak, delo koje je izazvalo nemali šok kada se pojavilo, budući da nije sadržalo ni jednu jedinu reč. 

Među onima koji su sa radošću dočekali pojavljivanje nove publikacije, bio je i Filip Kaza, umetnik već afirmisan putem stripova objavljivanih u časopisu Pilote. Ipak, upravo će u Métal Hurlantu, lišeno stega, njegovo stvaralaštvo dostići svu svoju punoću.

Pre nekoliko meseci, na Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća Stalker objavila je prvi put u albumskom obliku Kazine stripove na srpskom jeziku. Time su, ako se uzme u obzir to da se prisustvo radova ovog autora i u Ex Yu magazinima svodilo na nivo statističke greške, još jednom dokazali status izdavača koji ne samo što pred domaću publiku donosi dosad neobjavljivane naslove, već i autore sa kojima čitaoci nisu imali prilike da se sretnu. Odličan tajming, ako imamo u vidu činjenicu da upravo u ovom trenutku i ostatak sveta iznova otkriva Kazina dela, prevashodno kroz serijal Le monde d’ Arkadi (Arkadi and the Lost Titan).

Omnibus Arhe i Lajla je, pak, pravi način da se srpska i regionalna publika upoznaju sa radovima ovog autora. Naime, dva albuma obuhvaćena ovom knjigom sakupljaju kratke priče nastale u periodu između 1975. i ’88. U ovako dugačkom vremenskom rasponu Kazin stil se kretao od ilustratorskog, karakterističnog po minucioznim crno-belim uradcima u poentilističkom maniru, ka znatno dinamičnijem i slobodnijem izrazu, pretežno propraćenom vibrantnim, psihodeličnim kolorom.

Dok se u crtačkom postupku vide znatne razlike, priče obuhvaćene dvema zbirkama su na tematsko-motivskom planu prilično bliske. Kako je naslovom prve sugerisano, u fokusu su arhetipovi. Eros je ključni sastojak svih priča, a posledično za njim i Tanatos. Mitovi, pre svega biblijski, reintepretirani su na nov način. Iako protagonisti nisu uvek ljudi, već čovekoliki vanzemaljci ili žabolika stvorenja, svaka od ovih priča nosi u sebi klicu humanosti. Arka, ne Nojeva, ali sasvim slična njoj, opstaje kroz eone, te se, u trenutku kada sav život u svemiru nestaje, otvara kako bi otpočeo novi ciklus stvaranja. Jedan od Aksolotlija, humanoidnih vodozemaca, buni se protiv boga kako bi svojoj vrsti doneo svetlost. Lilit, ovom prilikom preimenovana u Lajlu, osvetu za uništenje svog naroda ostvaruje rađajući demonsko potomstvo i puštajući ga u svet. 

Pored mračnijih tema, tu su i nešto vedrije, iz kojih mestimično provejava humor. Dvoje kosmonauta, žensko i muško, vraćaju se na umiruću Zemlju, kako bi joj vratili život. Istaživač se na dalekoj planeti zaljubljuje u ženu-žabu i ostaje sa njom, uprkos dozivanjima svoje zemaljske drage.
Ono što je zajedničko i centralno u obema vrstama priča jeste slavljenje života i njegovog nastanka. Zbog toga njihovo konzumiranje dovodi do buđenja i jačanja životnog elana u čitaocu. 

Kaza se ne libi da napravi omaž umetnicima čija su dela uticala na nastanak ovih vinjeta. U prvom redu, tu su Vilijem Blejk i slikari poput Beklina, Kupke, Delakroe, Mišela Desimona, ali i savremeniji pisci kao što je Hulio Kortasar. Tako, uprkos prevratničkoj prirodi časopisa u kojem je objavljivao, naglašava snažnu vezu svog stvaralaštva sa ranijim artističkim tradicijama. 

Premda na momente pojedine priče mogu delovati pretenciozno, naročito one u kojima se javljaju poetski i filozofski uzleti, to im svakako nije cilj. Pre će biti da je Kaza, osetivši apsolutnu kreativnu slobodu, odlučio da ispita krajnje granice devete umetnosti i u tome uspeo. Svaka od njih je svedočanstvo herojske epohe u kojoj se strip borio za status među drugim umetnostima. Stoga se čini kao da su do nas doputovale ne iz prošlosti, već direktno iz daleke budućnosti.

Sajamske stripovske preporuke 2024.

Proteklog vikenda počeo je 67. beogradski sajam knjiga i trajaće do 27. oktobra. Svi redovni, i oni manje redovni posetioci su u proteklih petnaestak godina mogli da primete rastući broj štandova izdavača stripova. Sudeći po njihovim najavama, ovaj Sajam bi trebalo da bude, što se izbora, brojnosti i kvaliteta produkcije naslova tiče, možda i najuspešniji do sad. Ovo ,,možda” se odnosi pre svega na činjenicu da se u jednoj od najvećih domaćih štamparija dogodio kvar, te je pitanje da li će se sve najavljeno pojaviti do kraja manifestacije.

U svakom slučaju, u nastavku možete naći spisak naslova za koje imate toplu preporuku potpisnika ovih redova. Čak i da ne stignu na sajamske štandove, svakako ih treba nabaviti čim se budu pojavili, budući da se radi o kapitalnim delima.

Stalker

U godini u kojoj se navršava pola veka od osnivanja magazina Métal Hurlant, publikacije koja je donela kopernikanski obrt u svet stripa, Stalker nastavlja sa izdavanjem delâ koja spadaju u neka od najvažnijih proisteklih iz navedenog časopisa.

Svet Edene, u integralnom izdanju, prvi put na srpskom, i to na ćirilici. Preko četiristo stranica priče koja, pod okriljem fantastike, snova i filozofije meandrira kroz teme i žanrove, dok se crtež menja i evoluira u ritmu Mebijusovog principa neprestane promene.

Nakon više od pet decenija karijere, ovo je prvo albumsko objavljivanje Kazinih stripova u Srbiji. Paralelno sa tim i zapadni svet ponovo otkriva ovog velikana, pošto su se na engleskom i francuskom nedavno pojavili integrali njegovog Le Monde d'Arkadi.

Kako bi nadoknadio neopravdanu  zapostavljenost Kaze na ovim prostorima, Stalker u ovoj knjizi predstavlja dva albuma, Arhe i Lajla.

U pravom duhu Métal Hurlanta, ovo su SF ostvarenja protkana nadrealizmom i erotikom.

Na prošlogodišnjem Sajmu Stalker je promovisao Legende današnjice, prvi tom sabranih dela Enkija Bilala, velikana svetskog stripa, rođenog u Beogradu. Za nedavno završeni Salon stripa izdali su kompletnu trilogiju Nikopol, koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja ovog autora.
Sajam će biti jedinstvena prilika da se ovaj album nabavi po promotivnoj ceni.

Golconda

Pokretanje edicije Majstori stripa u prvom kvartalu ove godine označio je početak nove i važne etape Golcondinog izdavaštva. Naslovi koji bi trebalo da se pojave u narednih par dana potvrđuju ozbiljnost ove kuće da srpskoj publici omogući čitanje dugo iščekivanih klasika.

Pravo je čudo kako se dosad niko od izdavača sa ovih prostora nije prihvatio izdavanja Žižeovih stripova u integralnom formatu, budući da se radi o rodonačelniku frankobegijskog stripa. Golkonda je odlučila da tu nepravdu ispravi, najavivši prvi integral legendarnog Džerija Springa, svojevrsne prethodnice Bluberiju, ali i evropskom vesternu uopšte. Prva knjiga će obuhvatati četiri priče, u crno-beloj štampi, kako i dolikuje crtačkim bravurama Žiroovog učitelja.

Nakon prve knjige Majstori stripa, u kojem je započeta retrospektiva uradaka Berardija i Milaca van njihove saradnje na Kenu Parkeru, Golconda u još dva toma zaokružuje njihov opus.

Kroz albume Tiki, Maštarije, Čovek s Filipina i Dobro došli u Springvil, sabrane u ovim knjigama, može se uživati u radu dvojice savršeno kompatibilnih majstora i videti sva raskoš njihovog talenta.

Na četrdesetu godišnjicu objavljivanja prvog albuma stižu čak dva integrala od po četiri epizode serijala XIII, scenarističkog čeda Žana Van Hama, što samo po sebi treba da mu bude preporuka.
Jedan od najpopularnijih serijala u Francuskoj pripovest je o čoveku koji se budi lišen memorije, ne sećajući se ničega iz života koji je do tada vodio. U potrazi za sopstvenom prošlošću zadire sve više u svet političkih zavera.

Lokomotiva

Za razliku od većine izdavača, Lokomotiva je većinu novih izdanja objavila za Salon stripa. Domaćoj publici su predstavili neke od naslova sa kojima nije imala prilike da se susretne, u formatu kakav im priliči. Takođe, još jednom su potvrdili naklonost ka radovima crtačâ čiji grafički izrazi spadaju u najveće domete ovog medija.

Schuiten i Peeters su se, u čast godišnjice Žila Verna, nakon dugogodišnje pauze vratili Opskurnim gradovima. 

Upravo novim albumom, Povratak kapetana Nema, ekipa iz Lokomotive započinje rad na čuvenom serijalu, u kojem se svaka od priča može čitati nezavisno od drugih.

Segurin i Ortizov Ombre je još iz vremena publikacije u magazinima tokom osamdesetih dobro znan domaćoj publici. Lokomotiva prestavlja još dva naslova ovog dvojca: Morgan i Barton & Kib.

Prvi je kriminalistička priča, mahom smeštena u zatvorski krug. 
Drugi je skup duhovitih naučnofantastičnih priča o dvojici prevaranata i njihovim avanturama po svemiru. 

Kroz ove dve zbirke vinjeta, od kojih svaka ima više od dvesta strana, možete uživati kako u raznovrsnosti Segurinog pripovedanja, tako i u Ortizovim kolornim i crno-belim crtačkim majstorijama.

Nausikaja od Vetrovite doline jedna je od mangi na kojima je Hajao Mijazaki radio dok se nije u potpunost posvetio animaciji. Po njenim uvodnim poglavljima je 1984. snimljen istoimeni anime.

Prve dve knjige, od planiranih sedam, premijeru imaju upravo na Sajmu. Za potpun čitalački užitak, manga je štampana na povećanom formatu, znatno većem od standardnih tankobona.

Makondo

Jedna od retkih kuća koja, barabar sa stranim, neguje prezentovanje radova domaćih autora. Tako su za Salon izdali čak dva stripa Dušana Reljića, a ovom prilikom:

O Konanu Stevana Subića, jednoj od najboljih adaptacija Hauardovih priča, sam, čim se pojavio, pisao na ovom blogu. Makondo je za ovogodišnji Sajam pripremio pravi spektakl, odlučivši da objavi deluks izdanje, u crno-beloj tehnici, na povećanom formatu. 

Darkwood

Za razliku od prethodnih godina, u kojima je čitaoce tokom Sajma iznenađivao obiljem novih stripova, Darkwood je ovoga puta produkciju mudro rasporedio na celu godinu.

No, to ne znači da za ovu prigodu nisu spremili nekoliko iznenađenja.

Titan Comics je tokom prethodne godine započeo rad na novom serijalu o omiljenom nam Varvarinu. Crtač Rob de la Tore je odmah prepoznat kao dostojni naslednik Džona Bjuseme.

U ovoj, prvoj knjizi, otpočinje saga o Crnom kamenu, u kojoj će se, sem Konana, naći još neki od slavnih Hauardovih junaka.

Kroz saradnju sa Golcondom, Darkwood donosi jedanaesti dvobroj o avanturama Kena Parkera.

Smešten na Divlji zapad, serijal pun sete, surovosti, preispitivanja moralnih načela i ljudske prirode spada u jedne od najboljih ne samo u žanru vesterna, nego u devetoj umetnosti uopšte.

Čarobna knjiga

Jedan od najproduktivnijih domaćih izdavača i na Sajam dolazi sa pregršt novih naslova, namenjenih čitaocima najrazličitijih uzrasta i senzibiliteta.

U rekordnom roku Čarobna knjiga je stigla do šestog, završnog integrala Spirua i Fantazija, kao i do sedamnaestog integrala Taličnog Toma. Opštepoznato je da oba dela spadaju u sam vrh devete umetnosti, te da su nešto što svaka poštena kuća treba da poseduje.

Treći Konan na ovoj listi. Iako nije reč o stripu, već o ilustrovanoj priči, nalik Lavkraftovim, ili onima o Vešcu, u pitanju je izdanje koje je jednako zanimljivo stripoljupcima.

Pre svega, radi se o priči Slonova kula, po mnogima najboljoj o Simerijancu, i to iz pera Roberta E. Hauarda, njegovog tvorca.

Uz to, svaka od stranica je prekrivena ilustracijama Valentena Sešea, autora već istaknutog po radu na stripovima o Konanu, Metabaronima i Khaalu.

Komiko

Kao što je najavljeno, Komiko je svoju godišnju produkciju znatno smanjio. Ipak, na Sajam stižu sa još jednim fenomenalnim naslovom: 

Dva važna jubileja, stogodišnjica rođenja Rejmona Mašeroa, evropskog pandanaVoltu Dizniju i sedamdesetegodišnjica od objavljivanja prve epizode njegovog Krcka, nisu mogla da proteknu bez izdavanja drugog, od planirana tri integrala ovog stripa.
Krcko, hrabri mali puh, i njegova šumska družina bore se za pravdu i ekologiju, upadajući u nove sukobe sa Antracitom i njegovom bandom crnih pacova.
Ostvarenje toliko slojevito da ga mogu čitati pripadnici najrazličitijih generacija.

Najkula

Najkula je, među đomaćim izdavačima, jedan od najvećih promotera frankobelgijske škole stripa. Za Sajam su pripremili čak tri albuma Tintina, naslova koji je temeljac kako pomenute škole, tako i celokupnog medija.

Na kraju treba napomenuti da, pored promotivnih cena novih naslova, izdavači tokom trajanja Sajma nude velike popuste za stara izdanja i pojedine komplete. Idealna prilika za otpočinjanje ili popunjavanje kolekcije!

Noć bez kraja: U diktaturi je sve lažno

 

Sredinom XX veka, u vremenskom intervalu kojem nije lako odrediti početak i kraj, odigrao se hispanoamerički bum. Radi se o jedinstvenom fenomenu u istoriji svetske književnosti. Naime, pisci iz Južne i Centralne Amerike, među kojima su najistaknutiji Márquez, Llosa, Cortázar i Fuentes, združeno su stupili na svetsku literarnu scenu i u žižu interesovanja intelektualne javnosti stavili do tada zanemareno kulturno-umetničko područje. Njihov doprinos se ne ogleda samo u činjenici da su čitalaštvu predstavili egzotičnost i mistiku predela kao što su Karibi ili Amazonija, već to što su preneli duh tradicije iznikle na jedinstvenom spoju mitova indijanskih urođenika sa evropskim nasleđem španskih i portugalskih osvajača. Iz te i takve tradicije proistekao je stil poznat kao magijski realizam. Političke okolnosti su, sa druge strane, dovele do razvitka žanra romana o diktatoru, gde su najpoznatiji Asturiasov Gospodin Predsednik, Márquezova Patrijarhova jesen, Carpentierovo Pribežište u metodi, Bastosov Ja, vrhovni i Llosina Jarčeva fešta. 

Upravo na žanrovskim osnovama romana o diktaturu i stilskim postupcima magijskog realizma počiva strip Noć bez kraja, scenariste Carlosa Trilla i crtača Dominga Mandrafine, čije se novo izdanje nedavno pojavilo pod okriljem zagrebačke izdavačke kuće Fibra. Ipak, ne treba pomisliti da se radi o jeftinom naslanjanju stripovskih autora na već razrađene književne obrasce. Znano je ljubiteljima devete umetnosti da se, paralelno sa književnim bumom, dešavao i procvat hispanoameričkog, pre svega argentinskog stripa, kao i to da su upravo argentinski autori, u čiji sam vrh Trillo i Mandrafina spadaju, zaslužni za to što se strip danas doživljava kao nešto više i značajnije od puke zabave. 

Zaplet Noći bez kraja počinje onda kada Melinda Centurion, Djeva Čista, zanosna mlada žena čuvena po svojim vrlinama i isceliteljskim moćima, ujedno nećaka Velikog Lutka, guvernera banana-republike La Colonie, dolazi u bar El Rey Mago. Tu je kako bi potražila pomoć od Donalda Reynosa, bivšeg policajca, sadašnjeg alkoholičara. Da bi ga privolela da joj pomogne, mora da mu ispriča svoju priču,  ružno naličje opšteprihvaćene predstave o njoj. Donald saznaje da je lik mitske device smišljen kako bi žene, ugledajući se na nju, prestale da ležu sa svojim muževima. Krajnji cilj je smanjenje broja sirotinjske dece, koja bi se kasnije pridružila gerili. Tim saznanjem počinje da se razmotava klupko zavera i spletki, koje vode poreklo od samog državnog vrha. Što broj razotkrivenih spletki biva veći, to su glavni junaci primoraniji da se više skrivaju i beže, tražeći utočište među prostitutkama, članovima gerile, u kući pisca koji je osmislio famu o Djevi Čistoj, dok im je demonizovani profesionalni ubica Iguana na tragu. 

Tako se ovaj strip, pored nasleđa hispanoameričke književnosti, oslanja i na tradiciju tvrdokuvane literature, na šta jasno ukazuje njegov prvobitni naslov Zelena žetva (Cosecha verde), svojevrstan omaž Dashielu Hammetu, jednom od rodonačelnika ovog žanra, i njegovom romanu Crvena žetva.

Kao što se vešto poigrava žanrovima, Trillo se u ovom ostvarenju poigrava i rušenjem četvrtog zida. Čak troje likova ima ulogu homodijegetičkog pripovedača. Pisac Milton Bates, pevačica Tropico i vlasnica bordela Mama Baremba komentarišu radnju, obraćaju se čitaocu, pričaju mu o prošlosti likova, pa se s vremena na vreme zajednički oglase, nalikujući na pravi hor iz antičkih drama. Iako rizikuje da time naruši realističost dela, Trillo uspeva da sve vreme ostane uverljiv, maestralno koketirajući kako sa tim postupkom, tako i sa magijskim, neodređenim, neobjašnjivim, kao što su ozloglašeni Iguana ili pak naslovna noć bez kraja, koja otpočinje negde pri sredini stripa. U maniru velikih majstora magijskog realizma koristi laži da bi ispričao istinu, kako bi naslovom svoje studije o ovom književnom fenomenu rekla Anne C. Hegerfeldt (Lies that Tell the Truth). Istovremeno, Noć bez kraja glorifikuje umetnost, naročito književnu i dramsku, svedočeći o njenoj moći da zavodi, obmanjuje, ali i da bude ta koja će pomoći da se do istine dođe. 
 

Iguana

Mandrafinin crtež stoji rame uz rame sa Trillovom pričom. Snažnim kontrastima i obilatim nanosima crne naglašava noar atmosferu. U crno-beloj verziji ovog stripa chiraroscuro dolazi do izražaja. U kolornoj, kakva je i Fibrina, republika La Colonia dobija na punoći, egzotičnosti, izbor boja ima sinestetičko dejstvo, te zvuci, klima i mirisi njenih predela izbijaju iz stranica. Stilski se krećući između realizma i groteske, Domingo pred očima čitalaca oživljava zadrigle političare i njihove potčinjene, ocvale prostitutke i posrnule likove svih fela. Duplirajući granične linije, tvoreći utisak grafizma nalik linorezu, eksplicitno markira retrospektivne scene (u bojenoj verziji dodatno istaknute upotrebom sepia tonova) odvajajući ih od trenutka radnje dela.

Da se zaključiti da su obojica autora ovog stripa bili na vrhuncu svojih kreativnih potencijala dok su radili na njemu. Trillo je poznat po pisanju stripova kraće forme, kao što su Alvar Mayor, Hodočasnik zvijezda, te nešto kasnije objavljeni Spaghetti brothers, takođe u kolaboraciji sa Mandrafinom, gde neretko ulančavanjem epizoda stvara dužu priču. Međutim, ovde pokazuje da je kadar da sa lakoćom iscela ispripoveda i duži narativ. Domingov stil, krajnje autentičan, i dalje je bliži realizmu nego karikaturalnosti, za razliku od onog koji je primenio u Iguani, svojevrsnom nastavku ove priče.

Zdenko Lešić u Teoriji književnosti, objašnjavajući pojam magijskog realizma piše: ,,Ništa nije onakvo kako nam izgleda, glavni je efekt tih djela koja na taj način dovode u pitanje osjećaj sigurnosti koji imamo u svjetu koji navodno znamo”. U Noći bez kraja je ovaj učinak u potpunosti postignut, jer se radi o delu koje duboko podriva veru ne samo u diktature, već u sisteme moći uopšte. Gerilska parola: ,,U diktaturi je sve lažno”, koja se javlja u završnici stripa, stoga postaje moto koji čitalac preuzima kao važan faktor pri razmatranju realnosti koja ga okružuje.   

Teksas Kid, moj brat: Sve srećne porodice...

 

Jedna od najotrcanijih fraza koje stvaraoci sa ovih prostora koriste pri davanju intervjua glasi: ,,Sva moja dela su mi kao deca”. Darko Macan u svojoj noveli Teksas Kid, moj brat, koju je Igor Kordej adaptirao u istoimeni strip, kao da do ekstrema ispituje krajnje implikacije ove floskule. 

Naime, zaplet počinje onda kada se na vratima kuće Tomislava Branta, čuvenog stip autora, pojavi ovaploćeni Teksas Kid. Radi se o imaginarnom junaku, čije avanture Tomislav crta i piše ravno pola veka. Dok Kid harizmom i hrabrošću bere simpatije svih u čijem se prisustvu nađe, njegovo pojavljivanje dodatno narušava već dovoljno nestabilne porodične odnose u domu Brantovih, pre svega između Tomislava i njegovog sina Radovana. 

,,Je l' ovde živi Tomislav Brant?”

Macanova novela je prvobitno objavljena 1992. u Tamnom vilajetu 2, zborniku jugoslovenske fantastike. Kasnije je uvrštena i u zbirku Teksas Kid (i još neka moja braća), koja je poslužila kao okidač za nastanak stripa. Tada je, pak, Macan angažovao Kordeja da ilustruje naslovnicu knjige. Od trenutka kada je Kordej dobio ideju da napravi strip adaptaciju ove novele, pa do momenta objavljivanja proteklo je dvadesetak godina. Svetsku premijeru strip je doživeo u novembru godine koja je na izmaku, izdanjima u Srbiji i Hrvatskoj. U samom radu na njemu autor je, više ili manje aktivno, proveo petnaest godina. I to se vidi. U svakom kadru, svakoj liniji. 

Pri adaptaciji književnog dela u strip najčešće se događaju dve stvari. Prva je da stotine stranica romana budu skraćene na svega nekoliko desetina tabli stripa, čime nužno dolazi do simplifikacije, neretko i banalizacije izvornog materijala. Druga je ta da izvornik biva povod za beskrajno i besmisleno duge franšize. Retki su oni koji su uspeli da naprave dobar balans između izvornika i adaptacije. Radom na Teksas Kidu Igor Kordej je iznova, nakon legendarnog Vama, dokazao da mu je mesto upravo među njima. 

Uspešnost ove adaptacije ogleda se na više nivoa. Jedan se tiče načina na koji je pripovetka koja u svom štampanom formatu broji dvadeset i kusur strana pretočena u strip koji se proteže na dve stotine osamnaest tabli. Pritom, Kordej nije veštački ubacivao preteran broj epizoda koje se ne nalaze u tekstu novele. Ali, onih par koje je dodao, kao i metod kojim je događaje opisane u Macanovom tekstu adaptirao i razradio, produbljuju likove i daju intenzivniju motivaciju njihovim postupcima. 

Nisu samo likovi ti kojima je Kordej dao dodatnu punoću. Hronotopi takođe igraju bitnu ulogu. Vremenski interval od preko osamdeset godina jugoslovenske i hrvatske istorije, kao i lokaliteti na kojima se radnja dešava dočarani su na impresivan način. Adekvatna kostimografija i arhitektura su jedna stvar. Međutim, detalji su ti koji ovaj strip dižu na viši nivo. Naročita pažnja posvećena je Zagrebu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, gde se, pored tadašnjih prominentnih mesta okupljanja omladine, mogu videti i kultni časopisi, poput Poleta i Čika. Podjednako minuciozno obrađen je i trenutak u kojem se radnja glavnog narativnog toka odvija, odnosno kraj prve dekade dvehiljaditih. Tako će ljubitelji devete umetnosti svakako prepoznati nazive svojih omiljenih izdavača u sceni obeležavanja jubileja nastanka Brantovog Teksas Kida, neke od hrvatskih strip autora okupljene za kafanskim stolom, ali i brojne omaže, među kojima su oni Mauroviću i Alanu Muru najočigledniji. Sam autor tvrdi da je čitavo delo njegova posveta mangi. 

Ranije je već pomenuto da je vreme koje je Kordej proveo u stvaranju ovog dela vidljivo u njegovom grafičkom aspektu. Igor se vratio crno-beloj tehnici, koju je primenjivao na počecima karijere. Ipak, stil je donekle drugačiji. Šrafure više nisu onako guste, već laganije, i deluje kao da su rađene olovkom, ili ugljenom. Vešto ubačena crvena boja, koja s vremena na vreme bljesne sa pojedinih stranica, poput semafora upozorava na opasnost. Kadriranje i montaža snažno apostrofiraju intenzitet pojedinih događaja. Naročito onih u čijem su centru scene nasilja ili seksa.     

Nije lako odrediti žanr niti tematiku ovog stripa, a ne zaći u prepričavanje. Uprkos onome što naslov sugeriše, sigurno se ne radi o vesternu. Drame ima u izobilju, akcije takođe. Kao i meta stripskih momenata, posvećenih životima dve generacije autora, razlikama u njihovim senzibilitetima, raspravama koje odatle proističu, te odnosu autora i dela. Povrh svega, ovo je priča o porodici i saodnosima njenih članova.

Izvesno je da se radi se o budućem klasiku, delu o kojem će se u svetu tek pričati i pisati.

P.S. Srpsko izdanje stripa Teksas Kid, moj brat objavila je izdavačka kuća ,,Veseli četvrtak”. Pored tekstualnih i dodataka u vidu skica, kao svojevrstan poklon uz njega ide i sveščica sa originalnom Macanovom novelom. Za hrvatsko izdanje zaslužna je ,,Fibra” i ono je objavljeno u čak dva formata. Jedan je de luxe A4, dok je drugi, po Kordejevoj želji, manga format.

Berserk: Sjaj oštrice u tmini

U maju 2021. preminuo je Kentaro Miura, jedan od najvećih japanskih, a ako mene pitate, i svetskih autora stripa. Time je prekinut njegov preko trideset godina dug rad na serijalu Berserk, kao i na tek započetom Durankiju. Bespoštedan rad, prepun samopožrtvovanja, uzeo je danak. Ovaj svet je napustio sa svega pedeset i četiri godine, a stvaranju svog magnum opusa posvetio je skoro pa čitav život. Tekuća godina donela je, koliko-toliko utešne vesti i za strane i za domaće ljubitelje Berserka. Serijal je nastavljen i priču će, na osnovu sećanja na razgovore sa autorom dovršiti njegov najbolji prijatelj, Kođi Mori, uz pomoć Miurinih asistenata. Domaća publika je, pak, konačno dočekala početak objavljivanja ovog dela, pod okriljem izdavačke kuće ,,Darkwood”.

Pre nego što krenemo sa pričom o samom delu, moram da naglasim da nisam preterani fan mangi. Hiperprodukcija i okrenutost uglavnom tinejdžerskoj publici su mahom uticali na izvesnu rezervisanost koju osećam prema ovoj grani stripovske umetnosti. Otkuda onda ovolika oduševljenost Berserkom, mogli bi se zapitati čitaoci ovog bloga. Naime, imao sam sreću da o ovom serijalu ne samo čujem, već i mnoge bitne detalje zapleta saznam od verovatno najvećeg fana sa ovih prostora petnaestak godina pre nego što sam počeo da ga čitam. Snažan autorski pečat, ozbiljnost tema koje obrađuje i slojevitost priče privukli su me njemu. I dobrana upoznatost sa narativom nije nimalo smetala pri prvom iščitavanju, čak naprotiv. Miurino vrsno pripovedačko umeće se, uostalom, nikada nije baziralo na jeftinim scenarističkim trikovima, te na večitoj čitalačkoj zapitanosti ŠTA će se sledeće destiti. Nasuprot tome, akcenat je na minucioznom kreiranju spleta događaja koji ukazuju na to KAKO i ZAŠTO do određenog zbivanja dolazi.

Priču, koja je nastajala preko trideset godina, i koja se, do trenutka Miurine smrti, protezala na nekoliko hiljada strana, nije lako sažeti u par redaka. Uprkos tome, tekst kojim je ,,Darkwood” najavio prvi tom ovog stripa deluje sasvim adekvatno da privuče pažnju novih čitalaca: ,,Njegovo ime je Gats, crni vitez, ratnik čije se ime spominje samo kroz šapat. Nosi džinovski mač, železnu ruku i ožiljke iz bezbroj bitaka. Obeležen je žigom koji privlači sile mraka na njega. Ali Gats ne postaje lako njihova žrtva, poseći će svakoga iz redova tame ili bilo kog drugog ko je dovoljno lud da mu se suprotstavi”. E, sad, dok bi navedeni elementi manje veštom scenaristi poslužili za stvaranje izuzetno kul, ali jednodimenzionalnog lika, Miura ih pažljivo razrađuje, obrazlaže i  upotrebljava za pričanje jedne od najtragičnijih priča u istoriji stripa i svekolike umetnosti. Otuda žanrovska odrednica mračna fantastika (dark fantasy), dobro opisuje sveukupan ton serijala. Zaista, nema mraka kroz koji Kentaro nije proveo svog glavnog junaka i nema nesreće koju mu nije sručio na glavu. Gats, međutim, ne lamentira nad hudom sudbinom, nego joj konstantno prkosi. Tminu oko sebe i tminu u sebi rasteruje oštricom gigantskog mača. Čitalac je, pritom, u prilici da život protagoniste prati od samog rođenja.

Visok nivo pažnje autor pridaje karakterizaciji drugih glavnih, ali i sporednih likova. Neretko čak i demoni dobijaju karakterno produbljenje i ljudski lik. Kao što vremenom biva predočeno kako je došlo do toga da Gats, obogaljen, tumara svetom prepunim demona, tako s vremena na vreme bivaju otkrivene okolnosti koje su navele pojedince da posrnu i svesno preuzmu demonski lik. No, neću otkrivati previše, već samo želim da istaknem da svaki detalj igra važnu ulogu u nastajanju izuzetno slojevitog narativa, u kojem nema prostora za Deus ex machina trenutke. 

Retki su primeri u istoriji stripa da su se vrhunski scenario i maestralan crtež susreli u istom naslovu, a još ređi da su crtač i scenarista jednog takvog ostvarenja ista osoba. U Miurinom delu oba igraju jednako važnu ulogu i kvalitativno prate jedno drugo. Ono što ljubitelje devete umetnosti koji nisu skloni mangama može privući Berserku jeste upravo crtački stil. Način na koji Kentaro vizuelno uobličava jednu alternativnu viziju evropskog srednjeg veka prethodnike ima u Fosterovom Princu Valijantu i Bjuseminom Konanu. To se prevashodno ogleda u detaljnom dizajniranju oklopa, oružja, zamkova i bojnih mašina. Sa druge strane, vidan je uticaj renesansnih majstora, pre svega Direra i Boša, ali i savremenijih umetnika, poput Morisa Eshera. Uživaoci popularne kulture će prepoznati elemente estetike filma Hellraiser, te književnog serijala Elrik od Melinbonea, i povrh svega, maštovit prikaz čudovišta, dostojan H. F. Lavkrafta. Svakako, tu je i naročit japanski osećaj za režiranje akcionih scena, primetan kako kroz dinamičnu organizaciju kadrova, tako i kroz često menjanje perspektive. Ipak, ne treba pomisliti da je zbog navedenih uzora Miurino delo išta manje originalno, već su oni poslužili kao osnov na kojem će on izgraditi autentičan stil, koji je tokom decenija rada na serijalu konstantno evoluirao. 

Uticaji: Esher i Hellraiser

Kao što je ranije rečeno, rad na Berserku su nastavili Kouđi Mori i Kentarovi asistenti. Ne bih previše o tome, sem da je sada postalo još očiglednije koliko je Miura bio veliki autor, jer se njegovo odsustvo oseća u svakom aspektu.  

Konačno, da se osvrnemo i na ,,Darkwoodovo” izdanje. Format je standardan za mange, što će reći oko 19cm, kao i kod brojnih svetskih izdanja ovog stripa. Jasno je da Miurin crtež vapi da bude prezentovan u većim dimenzijama, ali bi to, verujem, drastično uticalo i na cenu. Upotrebljen je mat papir, solidnog kvaliteta, a i štamparski deo je odlično urađen, tako da crtačke bravure dolaze do izražaja. Pažljiviji čitaoci će zapaziti da su table skraćivane, ali je isti slučaj i u stranim publikacijama. Kao da se format originalnih tabli ne uklapa u dimenzije tankobona. Ostaje žal za tim što stranice na počecima poglavlja nisu u boji, kao u originalnoj verziji, ali da se ne lažemo, ni drugi izdavači sa razvijenijih, da ne kažem bogatijih stripovskih tržišta, nisu sebi priuštili taj luksuz, tako da se to nije očekivalo ni od domaće izdavačke kuće. 

Glavni problem ,,Darkwoodovog” izdanja Berserka jeste prevod. Neko je davno rekao da su za dobar prevod potrebna tri faktora: dobro poznavanje jezika sa kojeg se prevodi, još bolje poznavanje jezika na koji se prevodi i odlično poznavanje samog dela. Kako o japanskom ne znam skoro pa ništa, nisam kompetentan da sudim o prvom faktoru. Međutim, sa velikom sigurnošću mogu reći da je na preostala dva polja prevod umnogome pogrešan. Već pri pogledu na imena poglavlja uočavaju se greške. Prvo od njih, čiji bi tačan naslov bio ,,Crni mačevalac”, u domaćem prevodu nosi naziv ,,Crni vitez”. Kako će se čitalac ubrzo uveriti, Gats nije vitez, niti po tituli, niti po manirima, te mu ovakvo imenovanje nikako ne pristaje. Da ne pričam o kadru u kojem se glavni junak obraća očigledno ženskom demonu i izgovara reči: ,,Ti si taj koji je upao u zamku”. Smeta i to što za dozivanje Gatsa drugi likovi upotrebljavaju nominativ, umesto vokativa. Mogao bih da navodim i druge omaške, ali mi nije cilj da ovaj tekst pretvorim u mrzovoljnu tiradu. Nadam se da će kritike možda stići na pravu adresu, te da ćemo u narednim tomovima Berserka uživati podjednako u tekstualnom, koliko i u vizuelnom delu.

Na kraju, da naglasim da ovo nije strip ,,za decu i osetljive”, ali ga zato svima ostalima najtoplije preporučujem. Pravo je čudo kako je Miuri pošlo za rukom da kvalitet tokom trideset i dve godine održi na veoma visokoj razini. Jak intenzitet emocija, kao i akcije, uz nebrojene mogućnosti za promatranje ljudske prirode, zadovoljiće kriterijume i probirljivijih čitalaca. Stoga, ako ste ljubitelj stripa, a još uvek niste čitali Berserk, nemojte časiti ni časa. Svakako, uprkos gorenavedenim manjkavostima, savetujem kupovinu domaćeg izdanja, pre svega zbog toga što ne zaostaje previše za brojnim stranim, a cenovno je znatno pristupačnije.