Tatarska pustinja: Medina i Frizendina adaptacija književnog klasika

 

Kako jedan onakav roman adaptirati u strip? Kako delo koje karakteriše to što u njemu nad događajnošću dominira atmosfera pretočiti u jezik devete umetnosti, pretežno obeležen akcijom? Roman u kojem prećutano ima jednaku, ako ne i veću važnost od izrečenog i u kojem svaki nedovršeni gest ostaje da enigmatično lebdi u čitaočevoj svesti do samog kraja, preneti u strip, čije su izražajne mogućnosti omeđene dobrim balansom teksta i slike? Niz navedenih i sličnih pitanja mogao je sebi postaviti svaki ljubitelj književnosti na vest da je prethodne godine u Italiji objavljen strip Tatarska pustinja, po istoimenom romanu Dina Bucatija.

Domaće čitateljstvo više ne mora

da čeka na odgovore na navedena pitanja. Zahvaljujući radu izdavačke kuće Golconda, tek nešto malo više od godinu dana nakon svetske premijere, publika u Srbiji ima priliku da se upozna sa adaptacijom književnog klasika u izvedbi scenariste Mikelea Mede i crtača Paskvalea Frizende. Album je objavljen u okviru edicije Majstori stripa, a autorski dvojac koji je radio na njemu na pravi način oličava njen naziv. Obojica su najveći deo karijera proveli u okviru kuće Sergio Bonelli Editore. Meda je pisao scenarije za serijale o Dilanu Dogu, Martiju Misteriji, Teksu, Niku Rajderu, a važno je i to što je jedan od kreatora lika Natana Nevera. Frizenda je, sa druge strane, zapaženi crtač Magičnog Vetra, poznijih epizoda Kena Parkera, a čuven je njegov magnum opus, Patagonija, iz serijala Veliki Teks. Udruživši kreativne snage, stupili su na nimalo lak zadatak prenošenja Tatarske pustinje u medij stripa.

Bucatijev roman, publikovan 1940. godine, je jedno prilično neuobičajeno književno delo. Uporno se opire žanrovskim i stilskim odrednicama, iako su mu mnoge prilepljivane. Najčešće korišćena natuknica za njegovo definisanje je ,,magijski realizam”.

Tematski ga, takođe, nije lako objasniti, a ne zaći na sklizak teren pukog prepričavanja. Kao okosnica inspiracije Bucatiju je poslužila Kavafijeva pesma Očekujući varvare. Đovani Drogo, mladi poručnik, odlazi na svoj prvi zadatak - u udaljenu Tvrđavu Bastijani, na samoj granici sa

Tatarskom pustinjom. Na horizontu nema ničega sem magle. Jesu li Tatari zaista sa druge strane i spremaju li se za napad? Drogove kolege su ubeđene u to da jesu i čekaju svoj trenutak slave, kada će se naći na braniku odbrane otadžbine. U toj nadi im prolazi vreme. Ujedno, upadaju u hipnotičku zamku vojne rutine koja ih uljuljkuje lažnim osećajem sigurnosti. Dolaskom u Tvrđavu, oni ulaze u ono što je Dejan Ilić, prevodilac romana na srpski, označio kao ne-mesto, koje ima svoje ne-vreme. Otuda kategorija vremena postaje izuzetno elastična, te se može desiti da se kratki vremenski intervali odvijaju na velikom broju strana, a sa druge strane da godine bivaju preskočene u svega par rečenica. 

Prilikom bavljenja nekim delom, bilo to za potrebe adaptacije ili kritičkog tumačenja, postoji opasnost od podrazumevanja. Dobro upoznat sa delom, tumač ili reintepretator može olako da preleti preko pojedinih delova, ostavljajući ih nedovoljno jasnim. Eklatantan primer je scena iz ovog stripa u kojoj Đovani ne može da se uspava zbog zvuka tečnosti koja kaplje. Uprkos tome što se proteže na dve stranice i što ostavlja utisak na čitaoca, ne dobija razrešenje, ostavši nedorečena. U romanu je to važna epizoda, na kraju koje Drogo saznaje da se radi o zvuku vode iz cisterne, na koji se svi žale, ali povodom kojeg se ništa ne može uraditi. Tako će taj zvuk ostati da otkucava, poput kakve uklete kazaljke, nad sudbinama junaka romana do njegovog završetka. Sličan je i slučaj sa epizodom posete krojaču puka. U izvorniku ona služi kao upozorenje glavnom junaku da što pre napusti Tvrđavu i kao komentar o razlozima ostanka drugih u njoj. Stripska verzija je donosi u skraćenom, nešto prozaičnijem obliku, gde se osvetljava samo jedan njen aspekt, onaj o propisima vezanim za izgled uniforme, čime se na implicitan način naglašava apsurdnost slepog pridržavanja vojnih pravila u okruženju kao što je Tvrđava Bastijani.

Još jedan detalj koji je dvojac Meda-Frizenda dodao u svoju verziju se poput dvoseklog mača nadnosi na njom, katkad na korist, ali i na štetu. Naime, adaptacija obiluje citatima. Ne kroz tekst dijaloga i didaskalije, već se oni provlače kroz prizore, u vidu knjiga, natpisa na zidovima, spomenicima. Od biblijskih, onih poteklih od antičkih filozofa, preko odlomaka iz poezije i proze. Takođe, na zidovima prostorija Tvrđave Bastijani mogu se videti brojna čuvena slikarska dela. Istinu govoreći, svaki od citata se uklapa u poetiku stripa, a izbor literature doprinosi produbljenju karakterizacije junaka. Slike, poput one sa Sizifom, dodatno osvetljavaju životnu poziciju žitelja Tvrđave, dok druge, kao što je Fridrihov Lutalica iznad mora magle, istovremeno daju uvid u izvore Frizendinog crtačkog nadahnuća. Ipak, citata je na desetine i na različitim su jezicima, tako da znatno opterećuju samo delo, što znatno utiče i na dinamiku čitalačkog iskustva, naročito kod radoznalijih recipijenata koji će se latiti interneta kako bi rastumačili svaki od njih.

Paralelno sa brojnošću citata, javlja se i problem temporalne pozicioniranosti ostvarenja iz kojih potiču u odnosu na samu radnju stripa. Bucati nije jasno odredio epohu u kojoj se događaji u romanu odvijaju. Tako je i sa adaptacijom. Međutim, da se naslutiti da je u pitanju kraj XIX i početak XX veka. Umetanjem citata iz dela nastalih u kasnijim

Poema u stripu

epohama, kao što su stihovi Salvatorea Kvazimoda, ili, još očiglednije, grafički omaž Bucatijevoj Poemi u stripu, sve do fragmenta pretposlednje rečenice romana po kojem je strip nastao, dolazi do stvaranja anahronizama. Mada, deluje da su autori, u skladu sa elastičnošću temporalnosti izvornika, te simbolom uroborosa, koji se više puta pojavljuje na stranicama stripa, ranije pomenuto ne-vreme preinačili u sve-vreme. Time su naglasili magijsku komponentu Tvrđave, pretvorivši je u tačku u kojoj se prošlost, sadašnjost i budućnost sustiču i odigravaju istovremeno.

Navedenim nedostacima se da progledati kroz prste, jer su minorni u odnosu na celokupan utisak koji strip ostavlja. Ono što je mnogo bitnije su metodi koje su autori koristili kako bi tekst proznog dela preveli u grafički roman. Dok Bucati gradi atmosferu posredstvom sveznajućeg pripovedača, opisima, dijalozima, pa i zalaženjem u misli protagoniste, Meda i Frizenda nemaju takav luksuz. Kao što je ranije navedeno, medij stripa, premda blizak književnosti, počiva na drukčijim zakonitostima. Nema prostora za opširne didaskalije, niti duge dijaloge. Stoga je na autorima bilo da iznađu druga rešenja kako bi Tatarsku pustinju preveli na jezik devete umetnosti. Da bi u tome uspeli i narativ uvezali na logičan način, neke epizode su morali da izmisle, pojedine da izostave ili znatno skrate, donekle promene relacije među nekima od likova, a drugima tek donekle izmene sudbinu. Tako se da zaključiti da se naročito ističu dva opozitna postupka: redukcija i nadgradnja. Upravo na njihovom saodnosu počiva uspešnost ove adaptacije. Redukcija pojedinih epizoda, kroz njihovo potpuno izostavljanje, ili kroz skraćivanje, bila je neophodna zbog njihove dužine, kao i nedostatka akcije, što bi negativno uticalo na dinamiku radnje. Nadgradnjom, odnosno umetanjem novih scena, bližih načelima devete umetnosti, nadomešteno je ono što je redukcijom izostavljeno. Ove domaštane epizode dobro se uklapaju i prate osnovnu nit poetike izvornika. U tom smislu, treba se setiti činjenice da je svojevremeno sam Bucati radio na adaptaciji svog teksta u film. Zbog smrti pisca, ovaj scenario nikada nije upotrebljen. Snimljena je, par godina kasnije, druga verzija za veliko platno, za koju je korišćen drugi tekst. Ipak, treba verovati na reč poznavaocima koji tvrde da je i Bucatijeva varijanta odstupala od romana. Čini se da je to i jedini moguć pristup jednom tako neobičnom delu. 

Bilo bi nepravedno, pogrešno i krajnje površno ovaj strip posmatrati isključivo kroz vizuru sličnosti i razlika sa izvornikom, imajući u vidu vanredan crtački posao koji je uradio Frizenda, umnogome doprinoseći njegovoj atmosferičnosti. Za ovu priliku je koristio tehniku laviranog tuša, koju je ranije primenio u ostvarenju Krv i led iz Bonelijevog serijala Legende (Le Storie). Uprkos poetičkim divergencijama, ova dva dela poseduju i brojne sličnosti. Pre svega, vojnički milje, zatim XIX vek kao vreme dešavanja, premda je jedna priča smeštena na njegov početak, a druga na kraj. Mada, najkonkretnija spona među dva naslova jeste pustinjski ambijent - peščana prostranstva u jednom i ruska snegom i ledom okovana bespuća u drugom. Doduše, postoji drastična razlika u upotrebi laviranja, tojest njegove znakovitosti u okvirima ova dva ostvarenja. U stripu Krv i led ova tehnika služi za stilsko markiranje kojim se odvaja trenutak ispripovedanog, smeštenog u prošlosti, od trenutka pripovedanja, izvedenog klasičnom tehnikom crnog tuša i belih površina. U slučaju Tatarske pustinje stvari stoje drugačije, budući da je cela realizovana ujednačenom tehnikom. Upotrebom laviranog tuša, te maestralnim nijansiranjem, Frizenda je ušao u samu srž dela, apostrofirajući omamljujuće i jezovite aspekte pustinjskih krajolika. Sve se u njima stapa i deluje jednako efemerno: pejzaž, građevine, likovi. Izmaglica, te vetrom nošeni pesak često promiču kadrovima Tatarske pustinje intenzivirajući sfumato efekat, a samim tim i sveprisutni utisak o poroznosti tkanja stvarnosti, čime se i u vizuelnom domenu strip približio žanru magijskog realizma.

No, da bi dočarao utisak varljivosti realnosti, Frizenda je posegao i za drugim izražajnim sredstvima i umetničkim pravcima. Specifična je u tom pogledu scena sa početka stripa, kada Đovani Drogo kreće ka Tvrđavi Bastijani. Delom puta, dok napušta rodni grad i nešto nakon njega, društvo mu pravi prijatelj Frančesko. Kako odmiču, predeo postaje sve negostoljubiviji. Ali, tek u trenutku kada se rastanu dolazi do potpune promene. Prvi kadar u kojem je Drogo sam predstavlja ga u ambijentu dostojnom slika Đorđa de Kirika. Njime dominira

velika statua, čija duga senka seže van ivica kadra, dok se oko nje račvaju putevi, više nalik lavirintu nego pravim stazama. Na obzorju se vide siluete kula, poput onih sa De Kirikovih platana. Nije to jedina spona sa velikanom italijanskog slikarstva. Omaž njemu vidi se i kroz krojačke lutke, čest motiv njegovih slika, ali i u kadrovima ovog stripa. Sa njih vise uniforme, a na glavama su im vojničke kape. Još jedan implicitni ironični komentar na vojni poziv i njegove pripadnike, nalik marionetama u rukama svojih nadređenih. Uz to, tokom jednog Đovanijevog sna, na zidu iza njega će se videti platno koje asocira De Kirikovo stvaralaštvo. Frizenda je na taj način uspostavio snažnu vezu sa nasleđem italijanskog nadrealizma i dao svom delu osobine tog pravca, što se uklapa u onirični štimung ovog ostvarenja.

Pored navedenih, jedna tabla stripa se izdvaja kao ona na kojoj je sva Frizendina genijalnost došla do izražaja. To je ona koja se nalazi na 138. stranici domaćeg, a i italijanskog izdanja. Na njoj, u tri trake, gledamo Đovanija Droga kako nakon posete gradu ponovo ide u Tvrđavu. Na prvoj šlajfni se vidi kadar na kom je gradski prizor, sa balkonom i polomljenim satom bez kazaljki. U nastavku šlajfne, van okvira kadra, gledamo Droga kako jaše. Izašavši iz okvira kadra, izašao je i iz gradske sredine. Na drugoj šlajfni je nešto krupniji, ruralni prizor u čijem je prvom planu prevrnuta i polomljena kočija, sa uništenim sanducima peščanih časovnika. Đovani je i dalje na svom konju i upravo izlazi iz tog krajolika, napustivši granice stripskog prizora. Treća šlajfna se proteže celom širinom stranice. Na njoj nema vertikalnih granica prizora, niti časovnika. Umesto njih, tu su fosili preistorijskih životinja, a Drogo jaše pored njih, kroz jedan jednako drevan predeo. Za razliku od prethodne dve trake, gde junak nije deo kadra, u ovaj je u potpunosti uronjen. Gradativnim postupkom, prikazujući protagonistu u sve arhaičnijim podnebljima, te slikama razbijenih satova, Frizenda sugeriše upravo njegov ulazak u zonu bez vremena, u ono navedeno ne-vreme, odnosno sve-vreme.

Čak i kada bi se izdvojila iz stripa, lišena njegovih konotacija, ova nema tabla bi imala podjednako snažan značenjski i narativni potencijal. U tom smislu, da se uporediti sa stranicama Mebijusovog Arzaka, ključnog ostvarenja nemog stripa.

Uopšteno, prikaz protoka vremena u ovom ostvarenju je izuzetno uspešno ostvaren. Ovde je autorski duo iskoristio preimućstva grafičkog aspekta medija u okviru kojeg se izražavaju u odnosu na književnost. Tamo gde su Bucatiju potrebni pasusi ili stranice kako bi opisao period koji je protekao, te posledice koje je ostavio na junaka, Meda i Frizenda koriste drukčije, znatno ekonomičnije tehnike. Tako su vremenski skokovi označeni promenama na licu protagoniste, ali i motivima kao što su datumi koji proleću kroz stripski kadar. Uprkos različitostima kreativnih postupaka kojima su ostvarene, scene poput one u kojoj se Drogo zamara od uspona uz stepenice imaju jednak emotivni učinak na čitaoca u stripskoj adaptaciji kao i u originalu.

Da se zaključiti da se upravo u korišćenju sredstava karakterističnih za jezik devete umetnosti, umesto insistiranja na praćenju Bucatijevih pripovednih metoda, krije odgovor na pitanja postavljena na početku ovog teksta. Nasuprot upotrebi formalnih odlika romana Tatarska pustinja, Frizenda i Meda su ušli u njegovu suštinu, atmosferičnost koju poseduje, te su pitanja, dileme i utisak koji ostavlja postigli i u svom ostvarenju. Kao što matematičari katkad, idući različitim koracima, stižu do istog rešenja, autorski dvojac je ovim stripom stigao na cilj koji je velikan italijanske književnosti zacrtao.

 

Milo Manara: The Magnificent Adventure

 

Američka izdavačka kuća Fantagraphics je za decembar najavila objavljivanje prvog toma Manarinog serijala o Đuzepeu Bergmanu (Giuseppe Bergman), naslovljenog The Magnificent Adventure. Ovaj strip je pre trideset i kusur godina već objavljen na engleskom, kao The Great Adventure: HP and Giuseppe Bergman, a potom, nešto skorije, sa novim prevodom u okviru edicije The Manara Library. Novo izdanje je i povod da se setimo ovog nesvakidašnjeg ostvarenja.

The Magnificent Adventure, ili The Great Adventure, kako vam drago, debitantski je autorski strip Mila Manare, odnosno prvi za koji je on pisao scenario. Premijerno je objavljen 1978. u magazinu À Suivre, a već u njemu je autor pokazao kapacitet da iznese dužu pripovednu formu grafičkog romana. U skladu sa koncepcijom magazina, radi se o delu za odraslu publiku, koje poseduje prevratnički duh u odnosu na ustaljene obrasce devete umetnosti, prevashodno u naratološkom, ali i pripovednom smislu.

No, pre prelaska na samo delo i njegove poetičke osobenosti, treba se bolje upoznati sa junakom i okolnostima u kojima se nalazi. Ko je Đuzepe Bergman? Moderan mladi čovek, u okruženju Italije sedamdesetih godina XX veka, umoran od rutinizirane svakodnevice, jalove, neinspirativne. Prepun frustracija usled vođenja monotonog života, plaćanja poreza, računa, kontakta sa činovničkim aparatom, te nedovoljnim stepenom kontrole nad sopstvenim životom, jedini izlaz vidi u avanturi. Tako

Manara i Bergman

se može reći da je Bergman ja, potpisnik ovog teksta, ti, čitaoče, kao i sam Milo Manara, što se vidi po jednoj ,,zajedničkoj” fotografiji autora i junaka. Za razliku od nas, nestripskih likova, Đuzepe šansu da stupi u Veliku Avanturu dobija kada ga čuvena televizijska kuća pozove da bude glavna zvezda rijaliti programa, koji će se upravo ticati njegovih pustolovina, sa neograničenim budžetom i izborom lokacija. I već tu nailazi na prepreku. Nenaviknut na neograničenu slobodu, traži jasnije instrukcije. Producent ga tada upućuje na čoveka zvanog HP, koji se nalazi u Veneciji i koji je Majstor Avanture.

Preuzimajući format rijaliti programa, Manara ovde uspeva da ostvari neposredniji kontakt između protagoniste i čitaoca. Naratološka perspektiva se menja, jer čitalac gubi svoju tradicionalnu ulogu i postaje gledalac. Otuda se javlja i mogućnost rušenja četvrtog zida, te će se Bergman često okretati ka ,,kameri” i komentarisati situacije u kojima se našao. Shodno televizijskom formatu, s vremena na vreme će se, u smeni scena, pri dnu pojedinih kadrova pojavljivati oznaka za ,,rez”.

HP, kojeg Đuzepe traži po Veneciji, je, naravno, niko drugi do Hugo Prat. Jedan od najvećih autora devete umetnosti, Manarin prijatelj, a kasnije i scenarista zajedničkih stripova Indijansko leto i Gaučo. Njegov stav o avanturi, da je moguća uvek i svuda, lajtmotivski se provlači kroz ovo ostvarenje, ali je i snažno kontrastiran Bergmanovoj nesposobnosti da bilo koji od događaja u kojima učestvuje sagleda u avanturističkom svetlu. Stoga odnos ove dvojice obiluje humorom, proisteklog iz Pratovih britkih opaski na Bergmanov račun. U njemu se vide i odjeci drugih učitelj-učenik relacija iz istorije umetnosti, prvenstveno književnosti.

Pratovom pojavom dolazi do upliva magijskog i halucinantnog u Bergmanovu avanturu. Kako radnja odmiče, tako je i udeo natprirodnog sve veći. Đavo tu igra važnu ulogu. S vremena na vreme se ukaže Đuzepeu, kada ovaj ostane sam, terajući ga u beg. 

Za destinaciju svoje prve ekspedicije, Bergman bira Južnu Ameriku. Tamo će doživeti niz pikarskih pustolovina. Starim parobrodom će ploviti uz Orinoko, susrešće razne neobične likove, od trgovca indijanskim kostima, plemena južnoameričkih indijanaca, gerilaca, preko grupe hipika, do ljubomornih muževa i razvratnih žena. Juriće ga krokodili, jaguar, džinovska zmija, braniće se od pirana, loviti tapire i kapibare. U svemu tome, neće videti ni trunku avanture, jer umesto da joj se prepusti, pokušava da joj nametne svoje uzuse. Posledično, njegova frustracija će sve više narastati.

Za sve to vreme, Đuzepe sreće obilje lepih žena. Manara je jedan od najvećih, ako ne i najveći majstor erotike u stripu, tako da i u ovom ostvarenju postoje brojne erotske scene, mada znatno suzdržanije nego u poznijim fazama njegove karijere. Ipak, Bergman u tim scenama ne učestvuje. Zanosna cura stopira u suprotnom smeru, dok on kombijem prolazi kraj nje, naga Indijanka leži pred njim, no, pošto je tabu, on ne sme da je dirne, jer bi to značilo smrtnu presudu. Holanđanka nimfomanka se lascivno razmeće i pokazuje svoje nago telo, dok sa druge strane stoji njen gorostasni muž spreman da dvocevkom ustreli svakog ko je takne. Nemogućnost da sa bilo kojom od njih stupi u seksualni kontakt samo će intezivirati stepen junakove sveopšte ozlojeđenosti. 

Gradaciju narastajućeg nezadovoljstva protagoniste Manara je prikazao uvodnim, velikim i položenim kadrom svakog od sedam poglavlja. U svakom od njih vidimo Đuzepeovo lice u krupnom planu, dok izgovara kratke rečenice kojima komentariše tok svoje avanture. Od početnog entuzijazma, zanesenosti, preko cinizma i potpune rezignacije, do spoznaje da je pustolovina završena.

Ponajbolji egzemplar Bergmanovog stanja je scena koja se odigrava tik pred kraj prve polovine stripa. U njoj se on nalazi u indijanskom selu i pod nadzorom lokalnog vrača uzima njihovu halucinogenu drogu. Ono što sledi je psihodelični trip koji je Manara maestralno vizuelno uobličio. Time je još jednom promenio naratološku perspektivu, jer čitalac više nije gledalac rijaliti programa, već ima detaljan uvid u tok misli protagoniste. Uprkos očekivanoj transformaciji junaka koja je trebalo da proistekne iz psihodeličnog iskustva, ona se ne dešava. Simbolički, on se u vizijama ponovo rađa, ali u tom činu nema suštinskog preporoda, jer iz njih izlazi nepromenjen.

Prava promena će se desiti tek na kraju ovog ostvarenja. Nakon što doživi susret sa smrću, Bergman će se iznova obreti u Veneciji. Pred njim će se, kao u bunilu, smenjivati prizori iz raznih epoha, kultura, ili pak umetničkih ostvarenja. Ova scena će dovesti u pitanje odnos između realnog i magijskog, pa i oniričnog u ovom stripu, što će postati karakteristika i narednih nastavaka. Na kraju priče će glavni junak ponovo pronaći Prata, kako bi na posletku doživeo epifaniju, razumevši pravu prirodu avanture.

Takav, prosvetljen, Đuzepe Bergman će biti glavni junak još četiri avanture. U njima on više neće biti učenik, već vodič drugima. Put će ga nositi od Afrike, preko Orijenta, do urbanih predela. A Manara će se u jednakoj meri poigravati junakom, žanrovskim uzusima, kao i samim čitaocem. Da se iz navedenog zaključiti da je, premda se radi o prvom scenarističkom ostvarenju, The Magnificent Adventure jedno od njegovih najboljih autorskih dela, kojim je dosegao pun raspon scenarističkog i crtačkog potencijala. U potonjem aspektu, Manarin stil je ovde potpuno izgrađen i prepoznatljiv. Realistička stilizacija je dominantna, mahom ostvarena kroz poentilističku tehniku, ali se autor ne libi da po potrebi sklizne u grotesku i underground. Time je doprineo dinamici i ekspresivnosti crteža, ujedno postižući visok nivo uverljivosti kako urbanih pejzaža, tako i južnoameričke džungle, prožimajući snovideljnom atmosferom ne samo ovu epizodu, već celokupan serijal o Bergmanu.

Na kraju, kao jedan od glavnih kvaliteta ovog stripa izdvaja se i uticaj koji ima na čitaoca. Promenom čitaočeve perspektive, kroz rušenje standardih narativnih i naratoloških obrazaca, te stvaranjem junaka bliskog običnom čoveku, autor je uspeo da ostvari veći stepen saživljavanja. Zbog toga će recipijent, prateći avanture protagoniste, proživeti njegova iskustva i transformacije. Iz tog procesa će izaći sa novom vizurom sveta koji ga okružuje, sa izmenjenom percepcijom avanture i njene zastupljenosti u svakidašnjici.

P.S. Kako Fantagraphicsovo izdanje još nije izašlo, a ne posedujem The Manara Library, nisam imao prilike da se upoznam sa novim prevodom, sem preko par oglednih strana. Na osnovu njih, mogao sam zaključiti da je ovde tekst unekoliko simplifikovaniji, manje poetičan, sa znatno više profanih reči. A sa sigurnošću mogu da tvrdim je da ono ,,I've had it!” koje Bergman izgovara na prvoj tabli u starom prevodu  poseduje veću ekspresivnu težinu od ,,Enough!” iz novog.

P.P.S. Avanture Đuzepea Bergmana nikada nisu objavljene u celosti na našim prostorima. Prvu priču i početak druge izdao je Strip centar Tino. Valjalo bi da neko od domaćih izdavača da novu šansu ovom junaku. Zaslužuju to i samo delo, njegov autor, a i publika.

Sajamske stripovske preporuke 2025.

 

Prošlogodišnji Sajam knjiga bio je obeležen havarijom koja se dogodila u jednoj od najvećih štamparija, tako da su mnoga izdanja kasnila. Ove godine se celokupno društvo susreće sa mnogo većim i važnijim problemima, koji su se odrazili na kupovnu moć, pa samim tim i na izdavače i broj objavljenih stripova. Uprkos tome, sam izbor naslova je izuzetan.

Otuda potpisnik ovih redova izdvaja stripove na koje bi valjalo obratiti pažnju pri sajamskoj kupovini.

Golconda

Nakon otpočinjanja edicije Majstori stripa sa tri knjige priča Berardija i Milaca, Golconda je nastavlja jednim savremenim naslovom. Radi se o adaptaciji legendarnog Bucatijevog romana Tatarska pustinja, koju su uradili scenarista Mikele Meda i crtač Paskvale Frizenda. Obojica autora na pravi način reprezentuju naziv edicije u kojoj se strip pojavljuje, a deluje kao da su još jednom nadmašili sami sebe. Nakon što je objavljen prošle godine u Italiji, album je pokupio hvale kako od publike, tako i od kritike. Nedugo nakon svetske premijere i domaća publika će imati priliku da se upozna sa ovim izdanjem. 

Prethodne godine Golconda je predstavila ediciju Crtani romani - izbor. Probrane priče i autori iz publikacije koja je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka izvršila ključni uticaj na neke od najvećih jugoslovenskih crtača. Branislav Kerac, R. M. Gera i Igor Kordej su samo neki od njih. Naslov kojim je nova biblioteka otpočela je Kastiljov Larigan. Drugom knjigom završava se saga o ovom junaku, sa tri epizode u Abegonovoj izvedbi i četvrtom, koju je crtao Karlos Roume. 

Stalker

Izdavačku delatnost Stalker je otpočeo objavljivanjem albuma Noć  Filipa Drijea. Time je ispravljena poluvekovna nepravda ignorisanja jednog od najvećih autora devete umetnosti od strane domaćih izdavača. Sada je Stalker otišao korak dalje, objavljujući kompletne avanture Drijeovog slavnog junaka Louna Slouna, svemirskog lutalice.

Na svojim lutanjima, Sloun će susretati bogove, robote i razna vanzemaljska stvorenja, jednako preispitujući sebe i svet koji ga okružuje.

Po uzoru na francuski Stelarni integral, na preko 700 strana, domaće izdanje nudi znatno komfornije čitalačko iskustvo, budući da je podeljeno u dve knjige.

Još jedna premijera rada dvojice važnih, ali na našim prostorima zapostavljenih autora. Omnibus Plava nota i druge priče obuhvata pet priča scenariste Filipa Parengoa i crtača Žaka de Lustala. Od džeza, noara, boksera i fatalnih žena, sve do dubina kolonijalne Afrike, u Lustalovom karakterističnom slikarskom maniru.

Najkula

Kuća koja veliku pažnju posvećuje francusko-belgijskoj školi stripa donosi pred domaću publiku Čestar, jedno od najznačajnijih dela Franka Pea i scenariste Boma. Reč je o integralu koji obuhvata svih pet albuma. 

Priča o prirodi i čovekovom odnosu sa njom, protkana sanjarskom atmosferom, pa samim tim i oniričnim pasažima.

Tri klinca, bez roditelja, sa mačkom Votsonom, krstare ulicama viktorijanskog Londona. U jednom takvom, surovom okruženju, pod patronatom Šerloka Holmsa, čiji su pomoćnici, oni se upuštaju u niz detektivskih avantura.

Prvi integral stripa Četvorka iz ulice Bejker obuhvata nultu i prve tri priče o ovoj družini.

Darkwood

Farenhajt 451, distopijski klasik Reja Bredberija 2009. je dobio i svoju stripovsku adaptaciju u izvedbi Tima Hamiltona. Nastao pod Bredberijevim nadzorom, ovaj grafički roman je pokupio brojne hvale od strane kritike, ne samo zbog priče, već i upečatljivog crtačkog stila.

Adaptacija romana Put Kormaka Makartija jedan je od najhvaljenijih naslova objavljenih prethodne godine. Stoga je prvi tiraž planuo velikom brzinom. Postapokalipsa dobro prolazi ovih dana, kako se čini. Darkwood na Sajam donosi novo izdanje ovog stripa, ovog puta u ćiriličnoj varijanti.

Lokomotiva

Iako se pojavio mesec dana pre Sajma, Hombre je naslov koji ne treba propustiti na ovoj manifestaciji. Dvema knjigama obuhvaćene su sve epizode, crno-bele i kolorne, ovog postapokaliptičnog klasika. Mračna i brutalna vizija jedne moguće budućnosti, decenijama pre franšiza kao što su The Walking Dead i The Last of Us, samo bez zombija. Ali, pored ovakvih ljudi, kome su potrebni zombiji.

Novi album Gradimira Smuđe objavljen je prošle godine u Francuskoj. Priča o Džesiju Ovensu, legendarnom američkom crnom atletičaru, četvorostrukom pobedniku Olimpijskih igara u Berlinu 1936. sa kojim Hitler nije želeo da se rukuje, a ni Ruzvelt nije bio voljan da mu čestita. Ispripovedana četkicom našeg autora, koji svojim koloritom i uplivom fantastike unosi vedrinu u narativ pun mržnje usled rasnih stereotipa, kao i prikaza teškog života Afroamerikanaca u ruralnim krajevima SAD.

 

Makondo

Za sve one koji su propustili prva četiri albuma ovo je idealna prilika da se upoznaju sa jednim od kvalitetnijih vesterna današnjice.

Priča prati Džonasa Kroua, pogrebnika, i njegovog ljubimca, lešinara Džeda, kroz niz avantura proisteklih iz neobičnih zadataka koje Krou dobija. Ovim integralom obuhvaćene su prve dve priče.

M.O.R.I.J.A.R.T.I. je drugi strip na ovoj listi smešten u svet Šerloka Holmsa, ovoga puta u steampunk miljeu. Šerlok, Votson, Dr. Džekil i Mister Hajd. Slučaj ubistva čudovišta u klubu za uživanje opijuma. Sve to u maestralnoj crtačkoj izvedbi Stevana Subića.

Komiko

U kolaboraciji sa Makondom, Komiko je objavio jedinstveno, dvojezično izdanje - Puškin u srpskom stripu. Radi se o adaptacijama Puškinovih priča koje su uradili Žedrinski i Konstantin Kuznjecov. I domaća i ruska publika sada imaju priliku da čitaju priče koje se nalaze u samoj osnovi razvoja devete umetnosti u Srbiji.

Čarobna knjiga

       

Čuvena po obimnoj produkciji, Čarobna knjiga je znatno smanjila broj ovogodišnjih sajamskih izdanja. No, sasvim su ozbiljni u nameri da u rekordnom roku objave kompletnog Taličnog Toma, tako da na Sajam dolaze sa čak dve knjige njegovih avantura.

Ana iz džungle: Početak Pratove velike avanture

 

Nedavno se navršilo trideset godina otkako je, držeći etiopski krst u ruci, Hugo Prat napustio ovaj svet. Uprkos proteklom vremenu, interesovanje za njegovo delo ne opada. Štaviše, sudeći po radu stranih i domaćih izdavačkih kuća, publikovanju retkih i ranije neobjavljenih stripova, može se pretpostaviti da je veće nego ikad. Ukoliko potraje, domaća publika bi mogla da se nada da će uskoro pred sobom imati sabrana, ili bar najbitnija ostvarenja Majstora Avanture, kako ga je Milo Manara nazvao.

Najnoviji izdanak ovog trenda je omnibus Ana iz džungle, u izdanju Čarobne knjige. Strip je nastao 1959. godine, dok je Prat živeo u Argentini, a kao inspiracija za naslovnu junakinju poslužila je An Fronije, njegova mlada komšinica, a kasnije i supruga. Dok su nadahnuće za ovo delo i njegovu junakinju argentinski, mesto odvijanja radnje je Afrika, kontinent na kojem je Hugo proveo formativne godine, i kojem se, do kraja života, često vraćao, kako kroz putovanja, tako i kroz dela.

An i Hugo

Radi se o prvom delu na kojem je Prat kompletan autor, odnosno prvom koje crta po sopstvenom scenariju. I već u njemu se mogu pronaći svi važniji elementi Pratove poetike i umetničkog postupka. U prvom redu, tu je jedinstveni osećaj za avanturu, prisutan kroz implicitni stav da je ona moguća uvek i svuda. Tako i u uvodnoj priči, čija radnja otpočinje u Gombiju, prašnjavom afričkom mestašcu, kojega nema ni na mapi i kojim vladaju dosada i umor, zvuk tam-tama oglašava početak pustolovine. 

Na način sličan onome iz Balade o slanom moru i prvog albuma Pustinjskih škorpija, autor protagoniste Ane iz džungle, uprkos tome što se radi o omnibusu od četiri priče po dvadeset i nešto tabli, izvodi lagano pred čitaoca i upoznaje ga sa njima. Otuda se naslovna junakinja pojavljuje tek kada su već svi drugi na sceni, tik pred početak zapleta. Likovi koji defiluju ovim stripom umnogome najavljuju Pratove buduće junake, naročito one iz serijala o Kortu Maltezeu. Tako se u Ani Livingston mogu prepoznati obrisi Pandore Hrovesnor, a u Danijeleu Doriji naznake Kaina Hrovesnora, dok je duhoviti i cinični mornar Luka Cane svojevrsna preteča Korta. Ujedno, neki od likova iz ovog stripa će se kasnije pojaviti kako u afričkim pustolovinama Maltežanina, tako i u Pustinjskim škorpijama.

Karakterističan odnos Huga Prata prema mističnom javlja se i u pričama iz ovog omnibusa. On je zastupljen pre svega kroz tajanstvenu atmosferu i oneobičavanje likova i događaja. 

Druga priča se, u tom smislu, izdvaja od ostatka ovog mahom realističnog serijala. U njoj, tokom potrage glavnih junaka za izgubljenim gradom Amon-Raa, dolazi do direktnog upliva natprirodnog u njihov svet. Drevna egipatska magija je na delu. Magija će biti, u većoj ili manjoj meri, prisutna u Pratovim stripovima tokom ostatka karijere, naročito onim o Kortu. Istina, motivacija za njenu upotrebu će biti kompleksnija, suptilnija, više vezana za misticistička učenja, mitologiju, ili pak obredne prakse. 

Na kraju, tu je i motiv prijateljstva, zastupljen u mnogim uradcima Majstora Avanture. Ono i ovde nadilazi granice rasa, nacija, pa čak i velikih ratnih sukoba.

Crtački, ovo nije Prat iz Tikonderoge ili Narednika Kirka, ali nije ni onaj kakvog ga znamo iz kasnijih faza stvaralaštva. Još uvek je očigledan uticaj Miltona Kanifa i Noela Siklesa. Međutim, kao i kod svih velikih crtača, s vremena na vreme mu se potkrade stilizacija koja najavljuje zrelog, prepoznatljivog autora. Stoga pojedini prizori, naročito oni sa afričkim urođenicima u prvom planu, mogu asocirati na one sa Polinežanima iz Balade o slanom moru, ili na one sa kamilarima iz Pustinjskih škorpija. 

No, bilo bi nepravedno i prema delu i prema autoru kada bi Anu iz džungle posmatrali isključivo kao klicu iz koje će Prat razgranati svoju poetiku, jer sem toga, ovaj strip poseduje brojne druge kvalitete.

Naime, već u njemu se vidi autorovo pripovedačko majstorstvo, koje je učio od velikana poput Stivensona, Konrada, Zejna Greja, ali i kolega, među kojima se ističe Ektor Herman Esterheld, sa kojim je dugo sarađivao. Ono se ogleda u tome što na malom broju stranica uspeva da iznese čitavu priču, prepunu avanture, akcije i obrta.

Zatim, koncept protagonistkinje kakva je ovde prikazana jeste znatno ispred duha epohe u kojem je strip nastao. Tipske junakinje tog vremena su

uglavnom pasivne, dame u nevolji koje čekaju heroja da ih spase. Ana je drukčiji, delatni karakter. Prat joj, ipak, ne daje preveliku moć, te je njeno polje delovanja uslovljeno pre svega njenim još uvek detinjim uzrastom. Time umnogome doprinosi realističnosti u njenoj karakterizaciji, pri čemu implicitno pokazuje simpatije za ženske likove, jer, u kolonijalnom afričkom okruženju, prepunom komesara, poručnika i kapetana, upravo ideje i akcije jedne devojčice dovode do razrešenja u radnji.

U prilog tome ide i prisustvo još jedne junakinje, Sibile Miler, Nemice koja je jedini ženski avio-inženjer u svojoj zemlji. U njoj Ana nalazi sagovornicu i prijateljicu u dominantno muškom kružoku. Istovremeno, u Sibili se, ne samo zbog fizičke sličnosti, već pre svega zbog samosvojnog karaktera, mogu videti i naznake toga u kakvu bi osobu Ana mogla izrasti.

Kolonijalistički milje bitan je za razumevanje još jednog aspekta koji ovaj strip čini modernim u odnosu na epohu u kojoj je nastao. Celokupna radnja četiri priče odvija se tokom 1913. i 1914. godine, a završava se svega par nedelja nakon početka Prvog svetskog rata. Ako na umu imamo činjenicu da je Prat za Korta rekao da je nestao tokom Španskog građanskog rata, a da taj istorijski događaj autor smatra ,,poslednjom romantičnom avanturom”, Veliki rat se može posmatrati kao početak kraja kolonijalizma u klasičnom smislu. Smeštajući događaje stripa na sam kraj epohe, autor naglašava sve njene užase, koji će kulminirati u najkrvaviji ratni sukob dotad. Iako ne eksplicitan kao Džozef Konrad, niti otvoreno angažovan, Prat kroz avanturističku prizmu uspeva da provuče teme plemenskih pobuna, trgovine robljem i eksploatacije slonovače.

Da se, iz svega navedenog, zaključiti da je Ana iz džungle izuzetno slojevito delo. Može se posmatrati kao čisto avanturistički strip, ali čitalačko iskustvo postaje intenzivnije kada se uoče teme kolonijalizma, eksploatatorstva, a samim tim i težnja ka slobodi, istorijski i geografski milje, kao i specifičan pristup ženskim likovima. Upravo je to karakteristika koja čini da su Pratovi uradci jedni od najizučavanijih i najtumačenijih u istoriji medija. Zato su i priče o Ani Livingston važna tačka za svakog proučavaoca i ljubitelja njegovog opusa, budući da poseduje ključne aspekte Pratove poetike, koje će Majstor Avanture razvijati kroz kasnija ostvarenja.

Impresije sa XIX Hercegnovskog strip festivala

Teško je bilo na jednom mestu sabrati i izneti utiske sa XIX izdanja Hercegnovskog strip festivala. Pre svega, zato što je svaki od pet dana bio krcat sadržajima. A zatim i zbog toga što je after, koji je potrajao dva dana nakon oficijelnog završetka, bio ništa manje ispunjen i kvalitetan. 

Potpisnik ovog teksta se ambiciozno, pre debitantskog dolaska na HSF, nadao da je moguće ispratiti sva stripovska i muzička dešavanja, ujedno se družiti, kupati u moru, razgledati lepote Herceg Novog i Boke. No, nakon prvog dana postalo je jasno da je to neizvodivo. Tako je najbolje bilo primeniti taktiku prepuštanja toku zbivanja i trenutnom osećaju. Stoga ovo neće biti klasičan sveobuhvatni izveštaj, precizne hronologije, već skup ličnih impresija. Možda će onima koji su bili tu poslužiti kao podsetnik, a onima koji nisu, kao uvid u veličinu i značaj i ove manifestacije. 

Zvanično otvaranje odigralo se u petak, 5. septembra. Kao uvertira poslužio je odlomak iz multimedijalnog spektakla Moby Dick City Blues, o kom ste detaljnije mogli čitati u prethodnoj objavi na ovom blogu. Zatim su Nebojša Mandić i Jovan Subotić, glavni organizatori festivala, uz predstavnike Ambasade Italije, najavili šta sve publika može da očekuje na ovogodišnjem izdanju, ali i nagovestili planove za budućnost, te proglasili festival otvorenim. Uputili su nas na čak tri izložbe, koje su istovremeno otpočele.
Prva od njih, u galeriji Josip Bepo Benković, se sastojala od radova dvanaest specijalnih gostiju, kojima su prikazani različiti aspekti njihovih karijera.
Druga, možda i najimpresivnija, u istom prostoru, ali na spratu iznad, bila je retrospektivna izložba Stevana Subića, povodom desetogodišnjice njegovog debitovanja na ovom festivalu. Pored printova velikog formata, svojevrsnog podsetnika na njegova najznačajnija dela, bili smo u prilici da vidimo originalne table iz priča rađenih za časopis Métal Hurlant, od kojih jedna još uvek nije objavljena. Prava ekskluziva, koja nam je omogućila bolje upoznavanje sa kreativnim postupcima ovog vanserijskog umetnika svetskog kalibra.

Treća izložba, u galeriji Sue Ryder, nosila je naslov Hugo Pratt - Corto Maltese: Naslijeđe, djelo i biografija. Uprkos tome što na njoj nije bilo originalnih Pratovih tabli i crteža, predstavljala je pravu poslasticu. Stranice i kadrovi iz stripova, kao i akvareli velikog formata, prostrti preko zidova, uz vešto napisane tekstove i izvučene citate, proveli su nas kroz ključne avanture mornara sa zlatnom minđušom u uhu, kao i ništa manje pustolovinom prožetim životom njegovog tvorca.

Nastupom pobednika Bunt rock festivala, sastava PAKS, dvojca koji je publiku vodio kroz čitav niz žanrova i uticaja, otpočeo je muzički deo programa na tvrđavi Forte Mare. Iste večeri, nešto kasnije, nastupila je Ida Prester sa bendom Lollobrigida. Od samog starta je ekipa predvođena Idom krenula žestoko, i tako je bilo do samog kraja. Dva bisa svedoče o uzajamnim simpatijama benda i hercegnovskog auditorijuma.

Narednog dana, od 11h, započeo je deo programa koji se, na različitim lokacijama, odvijao svakog dana do 17 časova. Naime, više od stotinu stranih i domaćih autora smenjivalo se za stolovima gde su besplatno crtali i potpisivali za publiku. Upravo ovaj segment je nešto što izdvaja i izdiže HSF u odnosu na druge festivale stripa. Prilika da se dobije crtež od velikana kao što su Eduardo Riso, Fransoa Buk, Džil Tompson, Džok i mnogi drugi, da se sa njima proćaska u relaksiranoj atmosferi, privilegija je koju ova manifestacija nudi. Neumesno bi bilo navesti samo neka imena, a druga izostaviti, dok bi izvlačiti čitav katalog stranih i domaćih crtača, kako prekaljenih majstora, tako i neafirmisanih autora, bilo preterano, iako je talenat i rad svakog od njih neosporan. 

Ipak, svi koji su bili prisutni će se jednoglasno složiti da je klučni sastojak Hercegnovskog strip festivala druženje. Neformalni razgovori, razmene anegdota, zajedništvo ljubitelja devete umetnosti svih vrsta, od autora, dizajnera, muzičara, preko organizatora, novinara i promotera kulture, predstavnika izdavačkih kuća, omogućili su visok nivo razmene kreativnosti i informacija.

Privilegija je bila i prisustvovati jednom od retkih ovogodišnjih nastupa sastava 16 osam 23, koji je furioznom izvedbom svojih najvećih hitova na pravi način pripremio publiku za šou koji su priredili Artan Lili.

Poslednjeg dana, oluja je skratila tradicionalnu plovidbu katamaranom i sprečila mnoge da prisustvuju nastupu benda TBF. Međutim, kao svojevrsni bonus, u podnevnim časovima, dok je vreme još služilo, publika je mogla da svedoči ranije nenajavljenom nastupu multitalentovanog umetnika Jurija Landmana. Autor stripa 1991, dostupnog i u domaćem izdanju, graditelj instrumenata koji je sarađivao sa bendovima Sonic Youth i Einsturzende Neubaten, odsvirao je nekoliko autorskih numera na šarenolikom asortimanu instrumenata koje je sam pravio. Time nam je dao uvid u srž svoje estetike, u čijem centru su buka, zvuk i ideja da se, uz adekvatan pristup i tretman, može svirati na bilo čemu, čak i bocama Pepsija i Coca-Cole prikačenim na elektroniku.

Tako je završen devetnaesti HSF. Dalo bi se o njemu reći još onoliko. Verovatno bi svako od prisutnih mogao da navede sijaset doživljaja. No, ono što je bitno je da je festival potvrdio svoju jedinstvenost na svetskom nivou, a koja se ogleda u relaksiranoj, prijateljskoj atmosferi među svim njegovim učesnicima i posetiocima. Dvodnevni after, ništa manje ispunjem crtanjem, razgovorima i novim poznanstvima ide tome u prilog.

Sledeće godine se obeležava jubilej. Organizatori su već počeli da ga pripremaju. Kako kažu, sprema se nešto što će nadmašiti sva dosadašnja izdanja. A ozbiljno se radi i na Strip vikendu, na kojem se takođe može očekivati susret sa najvećim autorima devete umetnosti. Zato sa nestrpljenjem čekamo najave i nova druženja.

Moby Dick City Blues: Multimedijalni spektakl u Herceg Novom

 

Devetnaesto izdanje Hercegnovskog strip festivala bliži se kraju, a publika je sinoć imala priliku da uživa u pravom vizuelnom i audio spektaklu, Moby Dick City Blues, čiji su autori Kozimo Mioreli (Cosimo Miorelli) i Stefano Bekini (Stefano Bechini).

Radi se o sadržaju do sad dostupnom samo auditorijumu iz velikih centara stripa, Brisela, Napulja, Francuske i Portugala. U saradnji sa projektom Kreativne Evrope, Comics Beyond, publika je u Herceg Novom mogla da isprati ovaj performans čak u dva navrata. 

Delo je nastalo na osnovu istoimene grafičke novele, čiji je Mioreli crtač. Dok on uživo na kompjuteru crta, a gledaoci na video-bimu prate slike koje su u stalnoj promeni, Bekini miksuje elektronsku, ambijentalnu muziku, svira gitaru i sintisajzere, te doprinosi reinterpretaciji i dekonstrukciji epskog romana Hermana Melvila.

Prvi put se hercegnovska publika susrela sa Moby Dick City Bluesom na samoj ceremoniji otvaranja festivala, na trgu Belavista. Ako na umu imamo činjenicu da je Italija bila jedna od prestonica avangardnih umetničkih pokreta početkom XX veka, ne čudi da su dva italijanska umetnika ti koji pomeraju granice stripa kao medija. U Mioreljevom delu se jasno vidi nasleđe avangarde, ali i velikana devete umetnosti kao što su Serđo Topi i Lorenco Matoti. Slike - ili stripovski kadrovi, se transformišu i smenjuju pod Kozimovom digitalnom četkicom, ali svojom monumentalnošću ostaju trajno urezani u engrame recipijenata. Iako je ovo bio osamnaestominutni isečak, najava spektakla od skoro sat vremena, svima prisutnima je bilo jasno kakvu snagu poseduje, pa se ponedeljak čekao sa nestrpljenjem. 

U ponedeljak je šou, iako najavljen za 21h, počeo sa polučasovnim zakašnjenjem, u baru People's. Za to vreme smo na ekranu gledali figuru legendarnog Kvikvega, kako, vrhom harpuna preteći uzdignutim uvis, čeka na okršaj sa velikim belim kitom. I da je sam nastup kasnio i malo više, ne bi smetalo, uzevši u obzir relaksiranu atmosferu i druženje na festivalu, te monumentalnost same slike, u kojoj se može uživati satima.

Kada je nastup počeo, pred okupljenima se na displeju pojavio mladić (zvaćemo ga Ismail), koji se nalazi na životnom raskršću. Odlučuje se za put kitolovca, ne na morima, poput Melvilovog junaka, već u urbanom, distopijskom okruženju. Dok on, sa Kvikvegom i kapetanom Ahabom, krstari betonskom džunglom, a pored njih promiču svetla neona i farova automobila, velika bela ulješura leti nebom, izbija iz asfalta i nestaje u njemu. 

U jednom kadru smo videli Mobi Dika kako leži izvijen preko zidina tvrđave Forte Mare. 

Kada se sve završilo, bilo je jasno da je hercegnovska publika dobila unikatno, personalizovano i neponovljivo iskustvo, potpuno različito od onog sa noći otvaranja.

Sveukupni utisak kvarile su dve stvari, koje nemaju veze sa samim umetnicima i njihovim delom. Dok je na prvom nastupu zvuk bio savršeno izbalansiran, na drugom je bio preglasan, toliko da su se mnogi prisutni mogli požaliti na bol u bubnim opnama i drugim unutrašnjim organima. Druga stvar je da su pojedinci u publici s vremena na vreme prolazili ispred projektora, ili pak stajali kako bi snimali i fotografisali, te su tako drugima zaklanjali vidik.

Uprkos tome, nisu uspeli da pokvare utisak o grandioznosti samog nastupa. Zato ostaje nada da ćemo neku od Miorelijevih grafičkih novela, ako ne baš i ovu, imati prilike da čitamo na nekom od domaćih jezika. Ili, da ćemo nastupu moći da prisustvujemo i u drugim gradovima regiona.

A vi, ako čujete da velika bela ulješura pliva nebom ili asfaltom blizu vas, ne časite ni časa, no krenite za njom. Ne lovite je harpunom, već samo pogledom i sluhom. Pružiće vam nezaboravno iskustvo.