Sajamske stripovske preporuke 2024.

Proteklog vikenda počeo je 67. beogradski sajam knjiga i trajaće do 27. oktobra. Svi redovni, i oni manje redovni posetioci su u proteklih petnaestak godina mogli da primete rastući broj štandova izdavača stripova. Sudeći po njihovim najavama, ovaj Sajam bi trebalo da bude, što se izbora, brojnosti i kvaliteta produkcije naslova tiče, možda i najuspešniji do sad. Ovo ,,možda” se odnosi pre svega na činjenicu da se u jednoj od najvećih domaćih štamparija dogodio kvar, te je pitanje da li će se sve najavljeno pojaviti do kraja manifestacije.

U svakom slučaju, u nastavku možete naći spisak naslova za koje imate toplu preporuku potpisnika ovih redova. Čak i da ne stignu na sajamske štandove, svakako ih treba nabaviti čim se budu pojavili, budući da se radi o kapitalnim delima.

Stalker

U godini u kojoj se navršava pola veka od osnivanja magazina Métal Hurlant, publikacije koja je donela kopernikanski obrt u svet stripa, Stalker nastavlja sa izdavanjem delâ koja spadaju u neka od najvažnijih proisteklih iz navedenog časopisa.

Svet Edene, u integralnom izdanju, prvi put na srpskom, i to na ćirilici. Preko četiristo stranica priče koja, pod okriljem fantastike, snova i filozofije meandrira kroz teme i žanrove, dok se crtež menja i evoluira u ritmu Mebijusovog principa neprestane promene.

Nakon više od pet decenija karijere, ovo je prvo albumsko objavljivanje Kazinih stripova u Srbiji. Paralelno sa tim i zapadni svet ponovo otkriva ovog velikana, pošto su se na engleskom i francuskom nedavno pojavili integrali njegovog Le Monde d'Arkadi.

Kako bi nadoknadio neopravdanu  zapostavljenost Kaze na ovim prostorima, Stalker u ovoj knjizi predstavlja dva albuma, Arhe i Lajla.

U pravom duhu Métal Hurlanta, ovo su SF ostvarenja protkana nadrealizmom i erotikom.

Na prošlogodišnjem Sajmu Stalker je promovisao Legende današnjice, prvi tom sabranih dela Enkija Bilala, velikana svetskog stripa, rođenog u Beogradu. Za nedavno završeni Salon stripa izdali su kompletnu trilogiju Nikopol, koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja ovog autora.
Sajam će biti jedinstvena prilika da se ovaj album nabavi po promotivnoj ceni.

Golconda

Pokretanje edicije Majstori stripa u prvom kvartalu ove godine označio je početak nove i važne etape Golcondinog izdavaštva. Naslovi koji bi trebalo da se pojave u narednih par dana potvrđuju ozbiljnost ove kuće da srpskoj publici omogući čitanje dugo iščekivanih klasika.

Pravo je čudo kako se dosad niko od izdavača sa ovih prostora nije prihvatio izdavanja Žižeovih stripova u integralnom formatu, budući da se radi o rodonačelniku frankobegijskog stripa. Golkonda je odlučila da tu nepravdu ispravi, najavivši prvi integral legendarnog Džerija Springa, svojevrsne prethodnice Bluberiju, ali i evropskom vesternu uopšte. Prva knjiga će obuhvatati četiri priče, u crno-beloj štampi, kako i dolikuje crtačkim bravurama Žiroovog učitelja.

Nakon prve knjige Majstori stripa, u kojem je započeta retrospektiva uradaka Berardija i Milaca van njihove saradnje na Kenu Parkeru, Golconda u još dva toma zaokružuje njihov opus.

Kroz albume Tiki, Maštarije, Čovek s Filipina i Dobro došli u Springvil, sabrane u ovim knjigama, može se uživati u radu dvojice savršeno kompatibilnih majstora i videti sva raskoš njihovog talenta.

Na četrdesetu godišnjicu objavljivanja prvog albuma stižu čak dva integrala od po četiri epizode serijala XIII, scenarističkog čeda Žana Van Hama, što samo po sebi treba da mu bude preporuka.
Jedan od najpopularnijih serijala u Francuskoj pripovest je o čoveku koji se budi lišen memorije, ne sećajući se ničega iz života koji je do tada vodio. U potrazi za sopstvenom prošlošću zadire sve više u svet političkih zavera.

Lokomotiva

Za razliku od većine izdavača, Lokomotiva je većinu novih izdanja objavila za Salon stripa. Domaćoj publici su predstavili neke od naslova sa kojima nije imala prilike da se susretne, u formatu kakav im priliči. Takođe, još jednom su potvrdili naklonost ka radovima crtačâ čiji grafički izrazi spadaju u najveće domete ovog medija.

Schuiten i Peeters su se, u čast godišnjice Žila Verna, nakon dugogodišnje pauze vratili Opskurnim gradovima. 

Upravo novim albumom, Povratak kapetana Nema, ekipa iz Lokomotive započinje rad na čuvenom serijalu, u kojem se svaka od priča može čitati nezavisno od drugih.

Segurin i Ortizov Ombre je još iz vremena publikacije u magazinima tokom osamdesetih dobro znan domaćoj publici. Lokomotiva prestavlja još dva naslova ovog dvojca: Morgan i Barton & Kib.

Prvi je kriminalistička priča, mahom smeštena u zatvorski krug. 
Drugi je skup duhovitih naučnofantastičnih priča o dvojici prevaranata i njihovim avanturama po svemiru. 

Kroz ove dve zbirke vinjeta, od kojih svaka ima više od dvesta strana, možete uživati kako u raznovrsnosti Segurinog pripovedanja, tako i u Ortizovim kolornim i crno-belim crtačkim majstorijama.

Nausikaja od Vetrovite doline jedna je od mangi na kojima je Hajao Mijazaki radio dok se nije u potpunost posvetio animaciji. Po njenim uvodnim poglavljima je 1984. snimljen istoimeni anime.

Prve dve knjige, od planiranih sedam, premijeru imaju upravo na Sajmu. Za potpun čitalački užitak, manga je štampana na povećanom formatu, znatno većem od standardnih tankobona.

Makondo

Jedna od retkih kuća koja, barabar sa stranim, neguje prezentovanje radova domaćih autora. Tako su za Salon izdali čak dva stripa Dušana Reljića, a ovom prilikom:

O Konanu Stevana Subića, jednoj od najboljih adaptacija Hauardovih priča, sam, čim se pojavio, pisao na ovom blogu. Makondo je za ovogodišnji Sajam pripremio pravi spektakl, odlučivši da objavi deluks izdanje, u crno-beloj tehnici, na povećanom formatu. 

Darkwood

Za razliku od prethodnih godina, u kojima je čitaoce tokom Sajma iznenađivao obiljem novih stripova, Darkwood je ovoga puta produkciju mudro rasporedio na celu godinu.

No, to ne znači da za ovu prigodu nisu spremili nekoliko iznenađenja.

Titan Comics je tokom prethodne godine započeo rad na novom serijalu o omiljenom nam Varvarinu. Crtač Rob de la Tore je odmah prepoznat kao dostojni naslednik Džona Bjuseme.

U ovoj, prvoj knjizi, otpočinje saga o Crnom kamenu, u kojoj će se, sem Konana, naći još neki od slavnih Hauardovih junaka.

Kroz saradnju sa Golcondom, Darkwood donosi jedanaesti dvobroj o avanturama Kena Parkera.

Smešten na Divlji zapad, serijal pun sete, surovosti, preispitivanja moralnih načela i ljudske prirode spada u jedne od najboljih ne samo u žanru vesterna, nego u devetoj umetnosti uopšte.

Čarobna knjiga

Jedan od najproduktivnijih domaćih izdavača i na Sajam dolazi sa pregršt novih naslova, namenjenih čitaocima najrazličitijih uzrasta i senzibiliteta.

U rekordnom roku Čarobna knjiga je stigla do šestog, završnog integrala Spirua i Fantazija, kao i do sedamnaestog integrala Taličnog Toma. Opštepoznato je da oba dela spadaju u sam vrh devete umetnosti, te da su nešto što svaka poštena kuća treba da poseduje.

Treći Konan na ovoj listi. Iako nije reč o stripu, već o ilustrovanoj priči, nalik Lavkraftovim, ili onima o Vešcu, u pitanju je izdanje koje je jednako zanimljivo stripoljupcima.

Pre svega, radi se o priči Slonova kula, po mnogima najboljoj o Simerijancu, i to iz pera Roberta E. Hauarda, njegovog tvorca.

Uz to, svaka od stranica je prekrivena ilustracijama Valentena Sešea, autora već istaknutog po radu na stripovima o Konanu, Metabaronima i Khaalu.

Komiko

Kao što je najavljeno, Komiko je svoju godišnju produkciju znatno smanjio. Ipak, na Sajam stižu sa još jednim fenomenalnim naslovom: 

Dva važna jubileja, stogodišnjica rođenja Rejmona Mašeroa, evropskog pandanaVoltu Dizniju i sedamdesetegodišnjica od objavljivanja prve epizode njegovog Krcka, nisu mogla da proteknu bez izdavanja drugog, od planirana tri integrala ovog stripa.
Krcko, hrabri mali puh, i njegova šumska družina bore se za pravdu i ekologiju, upadajući u nove sukobe sa Antracitom i njegovom bandom crnih pacova.
Ostvarenje toliko slojevito da ga mogu čitati pripadnici najrazličitijih generacija.

Najkula

Najkula je, među đomaćim izdavačima, jedan od najvećih promotera frankobelgijske škole stripa. Za Sajam su pripremili čak tri albuma Tintina, naslova koji je temeljac kako pomenute škole, tako i celokupnog medija.

Na kraju treba napomenuti da, pored promotivnih cena novih naslova, izdavači tokom trajanja Sajma nude velike popuste za stara izdanja i pojedine komplete. Idealna prilika za otpočinjanje ili popunjavanje kolekcije!

Noć bez kraja: U diktaturi je sve lažno

 

Sredinom XX veka, u vremenskom intervalu kojem nije lako odrediti početak i kraj, odigrao se hispanoamerički bum. Radi se o jedinstvenom fenomenu u istoriji svetske književnosti. Naime, pisci iz Južne i Centralne Amerike, među kojima su najistaknutiji Márquez, Llosa, Cortázar i Fuentes, združeno su stupili na svetsku literarnu scenu i u žižu interesovanja intelektualne javnosti stavili do tada zanemareno kulturno-umetničko područje. Njihov doprinos se ne ogleda samo u činjenici da su čitalaštvu predstavili egzotičnost i mistiku predela kao što su Karibi ili Amazonija, već to što su preneli duh tradicije iznikle na jedinstvenom spoju mitova indijanskih urođenika sa evropskim nasleđem španskih i portugalskih osvajača. Iz te i takve tradicije proistekao je stil poznat kao magijski realizam. Političke okolnosti su, sa druge strane, dovele do razvitka žanra romana o diktatoru, gde su najpoznatiji Asturiasov Gospodin Predsednik, Márquezova Patrijarhova jesen, Carpentierovo Pribežište u metodi, Bastosov Ja, vrhovni i Llosina Jarčeva fešta. 

Upravo na žanrovskim osnovama romana o diktaturu i stilskim postupcima magijskog realizma počiva strip Noć bez kraja, scenariste Carlosa Trilla i crtača Dominga Mandrafine, čije se novo izdanje nedavno pojavilo pod okriljem zagrebačke izdavačke kuće Fibra. Ipak, ne treba pomisliti da se radi o jeftinom naslanjanju stripovskih autora na već razrađene književne obrasce. Znano je ljubiteljima devete umetnosti da se, paralelno sa književnim bumom, dešavao i procvat hispanoameričkog, pre svega argentinskog stripa, kao i to da su upravo argentinski autori, u čiji sam vrh Trillo i Mandrafina spadaju, zaslužni za to što se strip danas doživljava kao nešto više i značajnije od puke zabave. 

Zaplet Noći bez kraja počinje onda kada Melinda Centurion, Djeva Čista, zanosna mlada žena čuvena po svojim vrlinama i isceliteljskim moćima, ujedno nećaka Velikog Lutka, guvernera banana-republike La Colonie, dolazi u bar El Rey Mago. Tu je kako bi potražila pomoć od Donalda Reynosa, bivšeg policajca, sadašnjeg alkoholičara. Da bi ga privolela da joj pomogne, mora da mu ispriča svoju priču,  ružno naličje opšteprihvaćene predstave o njoj. Donald saznaje da je lik mitske device smišljen kako bi žene, ugledajući se na nju, prestale da ležu sa svojim muževima. Krajnji cilj je smanjenje broja sirotinjske dece, koja bi se kasnije pridružila gerili. Tim saznanjem počinje da se razmotava klupko zavera i spletki, koje vode poreklo od samog državnog vrha. Što broj razotkrivenih spletki biva veći, to su glavni junaci primoraniji da se više skrivaju i beže, tražeći utočište među prostitutkama, članovima gerile, u kući pisca koji je osmislio famu o Djevi Čistoj, dok im je demonizovani profesionalni ubica Iguana na tragu. 

Tako se ovaj strip, pored nasleđa hispanoameričke književnosti, oslanja i na tradiciju tvrdokuvane literature, na šta jasno ukazuje njegov prvobitni naslov Zelena žetva (Cosecha verde), svojevrstan omaž Dashielu Hammetu, jednom od rodonačelnika ovog žanra, i njegovom romanu Crvena žetva.

Kao što se vešto poigrava žanrovima, Trillo se u ovom ostvarenju poigrava i rušenjem četvrtog zida. Čak troje likova ima ulogu homodijegetičkog pripovedača. Pisac Milton Bates, pevačica Tropico i vlasnica bordela Mama Baremba komentarišu radnju, obraćaju se čitaocu, pričaju mu o prošlosti likova, pa se s vremena na vreme zajednički oglase, nalikujući na pravi hor iz antičkih drama. Iako rizikuje da time naruši realističost dela, Trillo uspeva da sve vreme ostane uverljiv, maestralno koketirajući kako sa tim postupkom, tako i sa magijskim, neodređenim, neobjašnjivim, kao što su ozloglašeni Iguana ili pak naslovna noć bez kraja, koja otpočinje negde pri sredini stripa. U maniru velikih majstora magijskog realizma koristi laži da bi ispričao istinu, kako bi naslovom svoje studije o ovom književnom fenomenu rekla Anne C. Hegerfeldt (Lies that Tell the Truth). Istovremeno, Noć bez kraja glorifikuje umetnost, naročito književnu i dramsku, svedočeći o njenoj moći da zavodi, obmanjuje, ali i da bude ta koja će pomoći da se do istine dođe. 
 

Iguana

Mandrafinin crtež stoji rame uz rame sa Trillovom pričom. Snažnim kontrastima i obilatim nanosima crne naglašava noar atmosferu. U crno-beloj verziji ovog stripa chiraroscuro dolazi do izražaja. U kolornoj, kakva je i Fibrina, republika La Colonia dobija na punoći, egzotičnosti, izbor boja ima sinestetičko dejstvo, te zvuci, klima i mirisi njenih predela izbijaju iz stranica. Stilski se krećući između realizma i groteske, Domingo pred očima čitalaca oživljava zadrigle političare i njihove potčinjene, ocvale prostitutke i posrnule likove svih fela. Duplirajući granične linije, tvoreći utisak grafizma nalik linorezu, eksplicitno markira retrospektivne scene (u bojenoj verziji dodatno istaknute upotrebom sepia tonova) odvajajući ih od trenutka radnje dela.

Da se zaključiti da su obojica autora ovog stripa bili na vrhuncu svojih kreativnih potencijala dok su radili na njemu. Trillo je poznat po pisanju stripova kraće forme, kao što su Alvar Mayor, Hodočasnik zvijezda, te nešto kasnije objavljeni Spaghetti brothers, takođe u kolaboraciji sa Mandrafinom, gde neretko ulančavanjem epizoda stvara dužu priču. Međutim, ovde pokazuje da je kadar da sa lakoćom iscela ispripoveda i duži narativ. Domingov stil, krajnje autentičan, i dalje je bliži realizmu nego karikaturalnosti, za razliku od onog koji je primenio u Iguani, svojevrsnom nastavku ove priče.

Zdenko Lešić u Teoriji književnosti, objašnjavajući pojam magijskog realizma piše: ,,Ništa nije onakvo kako nam izgleda, glavni je efekt tih djela koja na taj način dovode u pitanje osjećaj sigurnosti koji imamo u svjetu koji navodno znamo”. U Noći bez kraja je ovaj učinak u potpunosti postignut, jer se radi o delu koje duboko podriva veru ne samo u diktature, već u sisteme moći uopšte. Gerilska parola: ,,U diktaturi je sve lažno”, koja se javlja u završnici stripa, stoga postaje moto koji čitalac preuzima kao važan faktor pri razmatranju realnosti koja ga okružuje.   

Teksas Kid, moj brat: Sve srećne porodice...

 

Jedna od najotrcanijih fraza koje stvaraoci sa ovih prostora koriste pri davanju intervjua glasi: ,,Sva moja dela su mi kao deca”. Darko Macan u svojoj noveli Teksas Kid, moj brat, koju je Igor Kordej adaptirao u istoimeni strip, kao da do ekstrema ispituje krajnje implikacije ove floskule. 

Naime, zaplet počinje onda kada se na vratima kuće Tomislava Branta, čuvenog stip autora, pojavi ovaploćeni Teksas Kid. Radi se o imaginarnom junaku, čije avanture Tomislav crta i piše ravno pola veka. Dok Kid harizmom i hrabrošću bere simpatije svih u čijem se prisustvu nađe, njegovo pojavljivanje dodatno narušava već dovoljno nestabilne porodične odnose u domu Brantovih, pre svega između Tomislava i njegovog sina Radovana. 

,,Je l' ovde živi Tomislav Brant?”

Macanova novela je prvobitno objavljena 1992. u Tamnom vilajetu 2, zborniku jugoslovenske fantastike. Kasnije je uvrštena i u zbirku Teksas Kid (i još neka moja braća), koja je poslužila kao okidač za nastanak stripa. Tada je, pak, Macan angažovao Kordeja da ilustruje naslovnicu knjige. Od trenutka kada je Kordej dobio ideju da napravi strip adaptaciju ove novele, pa do momenta objavljivanja proteklo je dvadesetak godina. Svetsku premijeru strip je doživeo u novembru godine koja je na izmaku, izdanjima u Srbiji i Hrvatskoj. U samom radu na njemu autor je, više ili manje aktivno, proveo petnaest godina. I to se vidi. U svakom kadru, svakoj liniji. 

Pri adaptaciji književnog dela u strip najčešće se događaju dve stvari. Prva je da stotine stranica romana budu skraćene na svega nekoliko desetina tabli stripa, čime nužno dolazi do simplifikacije, neretko i banalizacije izvornog materijala. Druga je ta da izvornik biva povod za beskrajno i besmisleno duge franšize. Retki su oni koji su uspeli da naprave dobar balans između izvornika i adaptacije. Radom na Teksas Kidu Igor Kordej je iznova, nakon legendarnog Vama, dokazao da mu je mesto upravo među njima. 

Uspešnost ove adaptacije ogleda se na više nivoa. Jedan se tiče načina na koji je pripovetka koja u svom štampanom formatu broji dvadeset i kusur strana pretočena u strip koji se proteže na dve stotine osamnaest tabli. Pritom, Kordej nije veštački ubacivao preteran broj epizoda koje se ne nalaze u tekstu novele. Ali, onih par koje je dodao, kao i metod kojim je događaje opisane u Macanovom tekstu adaptirao i razradio, produbljuju likove i daju intenzivniju motivaciju njihovim postupcima. 

Nisu samo likovi ti kojima je Kordej dao dodatnu punoću. Hronotopi takođe igraju bitnu ulogu. Vremenski interval od preko osamdeset godina jugoslovenske i hrvatske istorije, kao i lokaliteti na kojima se radnja dešava dočarani su na impresivan način. Adekvatna kostimografija i arhitektura su jedna stvar. Međutim, detalji su ti koji ovaj strip dižu na viši nivo. Naročita pažnja posvećena je Zagrebu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, gde se, pored tadašnjih prominentnih mesta okupljanja omladine, mogu videti i kultni časopisi, poput Poleta i Čika. Podjednako minuciozno obrađen je i trenutak u kojem se radnja glavnog narativnog toka odvija, odnosno kraj prve dekade dvehiljaditih. Tako će ljubitelji devete umetnosti svakako prepoznati nazive svojih omiljenih izdavača u sceni obeležavanja jubileja nastanka Brantovog Teksas Kida, neke od hrvatskih strip autora okupljene za kafanskim stolom, ali i brojne omaže, među kojima su oni Mauroviću i Alanu Muru najočigledniji. Sam autor tvrdi da je čitavo delo njegova posveta mangi. 

Ranije je već pomenuto da je vreme koje je Kordej proveo u stvaranju ovog dela vidljivo u njegovom grafičkom aspektu. Igor se vratio crno-beloj tehnici, koju je primenjivao na počecima karijere. Ipak, stil je donekle drugačiji. Šrafure više nisu onako guste, već laganije, i deluje kao da su rađene olovkom, ili ugljenom. Vešto ubačena crvena boja, koja s vremena na vreme bljesne sa pojedinih stranica, poput semafora upozorava na opasnost. Kadriranje i montaža snažno apostrofiraju intenzitet pojedinih događaja. Naročito onih u čijem su centru scene nasilja ili seksa.     

Nije lako odrediti žanr niti tematiku ovog stripa, a ne zaći u prepričavanje. Uprkos onome što naslov sugeriše, sigurno se ne radi o vesternu. Drame ima u izobilju, akcije takođe. Kao i meta stripskih momenata, posvećenih životima dve generacije autora, razlikama u njihovim senzibilitetima, raspravama koje odatle proističu, te odnosu autora i dela. Povrh svega, ovo je priča o porodici i saodnosima njenih članova.

Izvesno je da se radi se o budućem klasiku, delu o kojem će se u svetu tek pričati i pisati.

P.S. Srpsko izdanje stripa Teksas Kid, moj brat objavila je izdavačka kuća ,,Veseli četvrtak”. Pored tekstualnih i dodataka u vidu skica, kao svojevrstan poklon uz njega ide i sveščica sa originalnom Macanovom novelom. Za hrvatsko izdanje zaslužna je ,,Fibra” i ono je objavljeno u čak dva formata. Jedan je de luxe A4, dok je drugi, po Kordejevoj želji, manga format.

Berserk: Sjaj oštrice u tmini

U maju 2021. preminuo je Kentaro Miura, jedan od najvećih japanskih, a ako mene pitate, i svetskih autora stripa. Time je prekinut njegov preko trideset godina dug rad na serijalu Berserk, kao i na tek započetom Durankiju. Bespoštedan rad, prepun samopožrtvovanja, uzeo je danak. Ovaj svet je napustio sa svega pedeset i četiri godine, a stvaranju svog magnum opusa posvetio je skoro pa čitav život. Tekuća godina donela je, koliko-toliko utešne vesti i za strane i za domaće ljubitelje Berserka. Serijal je nastavljen i priču će, na osnovu sećanja na razgovore sa autorom dovršiti njegov najbolji prijatelj, Kođi Mori, uz pomoć Miurinih asistenata. Domaća publika je, pak, konačno dočekala početak objavljivanja ovog dela, pod okriljem izdavačke kuće ,,Darkwood”.

Pre nego što krenemo sa pričom o samom delu, moram da naglasim da nisam preterani fan mangi. Hiperprodukcija i okrenutost uglavnom tinejdžerskoj publici su mahom uticali na izvesnu rezervisanost koju osećam prema ovoj grani stripovske umetnosti. Otkuda onda ovolika oduševljenost Berserkom, mogli bi se zapitati čitaoci ovog bloga. Naime, imao sam sreću da o ovom serijalu ne samo čujem, već i mnoge bitne detalje zapleta saznam od verovatno najvećeg fana sa ovih prostora petnaestak godina pre nego što sam počeo da ga čitam. Snažan autorski pečat, ozbiljnost tema koje obrađuje i slojevitost priče privukli su me njemu. I dobrana upoznatost sa narativom nije nimalo smetala pri prvom iščitavanju, čak naprotiv. Miurino vrsno pripovedačko umeće se, uostalom, nikada nije baziralo na jeftinim scenarističkim trikovima, te na večitoj čitalačkoj zapitanosti ŠTA će se sledeće destiti. Nasuprot tome, akcenat je na minucioznom kreiranju spleta događaja koji ukazuju na to KAKO i ZAŠTO do određenog zbivanja dolazi.

Priču, koja je nastajala preko trideset godina, i koja se, do trenutka Miurine smrti, protezala na nekoliko hiljada strana, nije lako sažeti u par redaka. Uprkos tome, tekst kojim je ,,Darkwood” najavio prvi tom ovog stripa deluje sasvim adekvatno da privuče pažnju novih čitalaca: ,,Njegovo ime je Gats, crni vitez, ratnik čije se ime spominje samo kroz šapat. Nosi džinovski mač, železnu ruku i ožiljke iz bezbroj bitaka. Obeležen je žigom koji privlači sile mraka na njega. Ali Gats ne postaje lako njihova žrtva, poseći će svakoga iz redova tame ili bilo kog drugog ko je dovoljno lud da mu se suprotstavi”. E, sad, dok bi navedeni elementi manje veštom scenaristi poslužili za stvaranje izuzetno kul, ali jednodimenzionalnog lika, Miura ih pažljivo razrađuje, obrazlaže i  upotrebljava za pričanje jedne od najtragičnijih priča u istoriji stripa i svekolike umetnosti. Otuda žanrovska odrednica mračna fantastika (dark fantasy), dobro opisuje sveukupan ton serijala. Zaista, nema mraka kroz koji Kentaro nije proveo svog glavnog junaka i nema nesreće koju mu nije sručio na glavu. Gats, međutim, ne lamentira nad hudom sudbinom, nego joj konstantno prkosi. Tminu oko sebe i tminu u sebi rasteruje oštricom gigantskog mača. Čitalac je, pritom, u prilici da život protagoniste prati od samog rođenja.

Visok nivo pažnje autor pridaje karakterizaciji drugih glavnih, ali i sporednih likova. Neretko čak i demoni dobijaju karakterno produbljenje i ljudski lik. Kao što vremenom biva predočeno kako je došlo do toga da Gats, obogaljen, tumara svetom prepunim demona, tako s vremena na vreme bivaju otkrivene okolnosti koje su navele pojedince da posrnu i svesno preuzmu demonski lik. No, neću otkrivati previše, već samo želim da istaknem da svaki detalj igra važnu ulogu u nastajanju izuzetno slojevitog narativa, u kojem nema prostora za Deus ex machina trenutke. 

Retki su primeri u istoriji stripa da su se vrhunski scenario i maestralan crtež susreli u istom naslovu, a još ređi da su crtač i scenarista jednog takvog ostvarenja ista osoba. U Miurinom delu oba igraju jednako važnu ulogu i kvalitativno prate jedno drugo. Ono što ljubitelje devete umetnosti koji nisu skloni mangama može privući Berserku jeste upravo crtački stil. Način na koji Kentaro vizuelno uobličava jednu alternativnu viziju evropskog srednjeg veka prethodnike ima u Fosterovom Princu Valijantu i Bjuseminom Konanu. To se prevashodno ogleda u detaljnom dizajniranju oklopa, oružja, zamkova i bojnih mašina. Sa druge strane, vidan je uticaj renesansnih majstora, pre svega Direra i Boša, ali i savremenijih umetnika, poput Morisa Eshera. Uživaoci popularne kulture će prepoznati elemente estetike filma Hellraiser, te književnog serijala Elrik od Melinbonea, i povrh svega, maštovit prikaz čudovišta, dostojan H. F. Lavkrafta. Svakako, tu je i naročit japanski osećaj za režiranje akcionih scena, primetan kako kroz dinamičnu organizaciju kadrova, tako i kroz često menjanje perspektive. Ipak, ne treba pomisliti da je zbog navedenih uzora Miurino delo išta manje originalno, već su oni poslužili kao osnov na kojem će on izgraditi autentičan stil, koji je tokom decenija rada na serijalu konstantno evoluirao. 

Uticaji: Esher i Hellraiser

Kao što je ranije rečeno, rad na Berserku su nastavili Kouđi Mori i Kentarovi asistenti. Ne bih previše o tome, sem da je sada postalo još očiglednije koliko je Miura bio veliki autor, jer se njegovo odsustvo oseća u svakom aspektu.  

Konačno, da se osvrnemo i na ,,Darkwoodovo” izdanje. Format je standardan za mange, što će reći oko 19cm, kao i kod brojnih svetskih izdanja ovog stripa. Jasno je da Miurin crtež vapi da bude prezentovan u većim dimenzijama, ali bi to, verujem, drastično uticalo i na cenu. Upotrebljen je mat papir, solidnog kvaliteta, a i štamparski deo je odlično urađen, tako da crtačke bravure dolaze do izražaja. Pažljiviji čitaoci će zapaziti da su table skraćivane, ali je isti slučaj i u stranim publikacijama. Kao da se format originalnih tabli ne uklapa u dimenzije tankobona. Ostaje žal za tim što stranice na počecima poglavlja nisu u boji, kao u originalnoj verziji, ali da se ne lažemo, ni drugi izdavači sa razvijenijih, da ne kažem bogatijih stripovskih tržišta, nisu sebi priuštili taj luksuz, tako da se to nije očekivalo ni od domaće izdavačke kuće. 

Glavni problem ,,Darkwoodovog” izdanja Berserka jeste prevod. Neko je davno rekao da su za dobar prevod potrebna tri faktora: dobro poznavanje jezika sa kojeg se prevodi, još bolje poznavanje jezika na koji se prevodi i odlično poznavanje samog dela. Kako o japanskom ne znam skoro pa ništa, nisam kompetentan da sudim o prvom faktoru. Međutim, sa velikom sigurnošću mogu reći da je na preostala dva polja prevod umnogome pogrešan. Već pri pogledu na imena poglavlja uočavaju se greške. Prvo od njih, čiji bi tačan naslov bio ,,Crni mačevalac”, u domaćem prevodu nosi naziv ,,Crni vitez”. Kako će se čitalac ubrzo uveriti, Gats nije vitez, niti po tituli, niti po manirima, te mu ovakvo imenovanje nikako ne pristaje. Da ne pričam o kadru u kojem se glavni junak obraća očigledno ženskom demonu i izgovara reči: ,,Ti si taj koji je upao u zamku”. Smeta i to što za dozivanje Gatsa drugi likovi upotrebljavaju nominativ, umesto vokativa. Mogao bih da navodim i druge omaške, ali mi nije cilj da ovaj tekst pretvorim u mrzovoljnu tiradu. Nadam se da će kritike možda stići na pravu adresu, te da ćemo u narednim tomovima Berserka uživati podjednako u tekstualnom, koliko i u vizuelnom delu.

Na kraju, da naglasim da ovo nije strip ,,za decu i osetljive”, ali ga zato svima ostalima najtoplije preporučujem. Pravo je čudo kako je Miuri pošlo za rukom da kvalitet tokom trideset i dve godine održi na veoma visokoj razini. Jak intenzitet emocija, kao i akcije, uz nebrojene mogućnosti za promatranje ljudske prirode, zadovoljiće kriterijume i probirljivijih čitalaca. Stoga, ako ste ljubitelj stripa, a još uvek niste čitali Berserk, nemojte časiti ni časa. Svakako, uprkos gorenavedenim manjkavostima, savetujem kupovinu domaćeg izdanja, pre svega zbog toga što ne zaostaje previše za brojnim stranim, a cenovno je znatno pristupačnije. 

U sećanje na Mebijusa: O dvojici genija i omotu jedne ploče

Danas se navršava deset godina od smrti Žana Žiroa, poznatog i pod pseudonimom Mebijus, verovatno najuticajnijeg autora stripova svih vremena. 

No, o Žiroovoj uticajnosti, njegovom radu na kultnim stripovima kao što je Bluberi, te onima koje je počeo da stvara tokom sedamdesetih godina, kao Mebijus, ili pak radu na Inkalu, nećemo dužiti, jer bi za to bile potrebne desetine, ako ne i stotine stranica. Otuda je za potrebe ovog teksta odabrana omotnica jedne ploče, koja jednako dobro ilustruje njegovu genijalnost.

Žan Žiro - Mebijus

Stara, otrcana fraza kaže da slika vredi hiljadu reči. Za omot duplog LP-ja Are You Experienced / Axis: Bold as Love, napravljenog 1975. za francusko tržište, moglo bi se bez ustezanja reći da vredi i više od toga. Čini se, naime, da ta ilustracija više kazuje o Hendriksu od većine tekstova napisanih o ovom rokenrol titanu. 

Na levoj strani ilustracije, odnosno na zadnjoj strani omota ploče, zatičemo Hendriksa kako jede. Prizor je, po rečima znalaca, preuzet sa fotografije Žana-Noela Kohea. Mebijus je, međutim, svakodnevni, banalni čin unošenja hrane pretvorio u psihodeličnu gozbu. Iz Džimijevog tanjira izdiže se nekakva zelena, vanzemaljska tvar, sa pipcima, ili pak ticalima. U čaši pored obitava jedan podjednako egzotičan i zagonetan organizam. Na sredini stola nalazi se nešto što bi mogao biti dezert, dok su okolo poređane čudne posude za začin. Zapravo, sve na stolu, sem viljuški i jedne posude koja deluje prazno, čini da se posmatrač zapita šta to, zaboga, Hendriks jede. Džimi, pak, deluje smireno i po izrazu lica bi se moglo zaključiti da uživa u hrani. Ne uzrujava ga čak ni to što mu se niz usnu, tik ispod viljuške, sliva crvena kap, bila ona od sosa, ili možda krvi. 

Iz Hendriksove razbarušene ljubičaste kose vije se magla. Kao da ga je Mebijus ,,uhvatio” u trenutku naleta inspiracije za nastanak pesme Purple Haze. Biografi tvrde kako je pesma nastala nakon što je Džimi pročitao naučnofantastičnu novelu Night of Light, čiji autor je Filip Hoze Farmer. U njoj stanovnici udaljene planete s vremena na vreme podležu uticaju ljubičaste izmaglice, koja menja fizičku stvarnost. Njen uticaj kao da se slio i na ovu sliku, te je Hendriksov ručak pretvorio u svemirski obrok. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni pet slika oko Džimijeve glave. Pored toga što neke od njih kao da potiču iz Dilanove All Along The Watchtower, koju je Hendriks na maestralan način obradio, važno je zapaziti i da je na svakoj od njih prikazano Sunce. ,,Slika” i ,,Sunce” su u hipijevskom slengu termini koji označavaju LSD, supstancu koja je bila važan deo mnogih kreativnih procesa te epohe, a čiji su i Hendriks i Mebijus bili uživaoci. Time nas Žiro još jednom vraća na pesmu Purple Haze, te na ona tumačenja koja je posmatraju kao metaforu za upotrebu psihoaktivnih supstanci. 

Sa druge, odnosno prednje strane omotnice, stvari stoje potpuno drugačije. Gledalac posmatra prizor kroz staklo na vratima prostorije u kojoj Hendriks obeduje. U centru pažnje je naslov albuma, zalepljen za staklo. Spolja se dešava scena nalik nekoj iz gangsterskih filmova. Momci u dugim mantilima, sa dugim cevima i šeširima. Jedan beži, nekolicina ga goni, dok drugi posmatraju. Ceo prizor je u sepia tonu. Dve devetnaestice, naizgled nehajno, stoje ispisane na lampionu i kanti za smeće. Međutim, upravo njihovim spajanjem posmatrač dobija ključ za dešifrovanje enigme ovog kadra. One, zajedno, daju 1919. - godinu rođenja Džimijevog oca. Uprkos tome što o povezanosti Ala Hendriksa sa kriminalnim svetom nismo uspeli da nađemo nikakve informacije, čini se da uvođenje njega u kontekst celog prizora ima više alegorijsku nego realističnu funkciju, baš kao što je i sama scena alegorična. Naime, ona evocira svet pre Drugog svetskog rata, vreme prohibicije, Velike depresije, sa visokom stopom kriminala. Svet kojem su pripadali očevi i majke velikih rok muzičara iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Otuda ovaj prizor, obojen sepia tonovima, deluje kao sećanje, i snažno je kontrastiran šarenilu Džimijeve gozbe. Ono što odudara od celokupne scene jeste poster na kojem je prikazan Hendriks. Kažiprstom uperenim ka nebu, posmatraču ukazuje na belu pticu, koja leti nad glavom čoveka sa pištoljem. Upravo ona, kao ultimativni simbol mira, ovde nagoveštava promene koje je u svet želela da donese generacija čiji je Hendriks jedan od najistaknutijih članova. Mir i ljubav, nasuprot ratu, kriminalu i beznađu, psihodelični šareniš nasuprot sivilu svakodnevice, razbarušenost nasuprot uštogljenosti. Ne treba stoga da vas čudi ako vam se statični prizor legendarnog gitariste kako jede učini mnogo interesantijim, življim i egzotičnijim od scene potere.

Šta se dogodilo sa idealima Džimijeve generacije, dobro je znano. Danas, u vreme koje više liči na sepia prizor sa prednje strane ploče, dobro je pročitati neki od Mebijusovih stripova, pogledati ilustracije na kojima je radio, ili pak pustiti neku Hendriksovu ploču. Kao što rokenrol više nikad nije bio isti nakon pojave Džimija Hendriksa, tako se i strip znatno izmenio pod uticajem Mebijusa. Njihova će vas dela odvesti daleko, dalje nego ijedan psihodelik, dalje od svih sranja koja svakodnevno trpimo. Otuda, na kraju ovog teksta, prilažem još par Mebijusovih ilustracija posvećenih Hendriksu.

Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka

 

Velika stvar u svetu stripa dogodila se već na samom početku godine. Naime, dugoiščekivani album Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka, scenariste Kristofa Beka, i crtača Stevana Subića, rađen za francusku izdavačku kuću ,,Glénat”, doživeo je premijeru krajem januara u Zrenjaninu, a potom i u ostatku sveta. Pošto su retke prilike kada umetnost u Srbiji prednjači pred svetom, autor ovih redaka je pohitao u najbližu striparnicu, kupio pomenuti album, a potom, potaknut njegovim sadržajem, odlučio da iznese utiske.

Međutim pre nego što pređemo na komentarisanje i analiziranje samog stripa, treba se prvo osvrnuti na kontekst njegovog nastanka. 

Osamdeset godina nakon smrti Roberta E. Hauarda, Konanovog tvorca, u Evropi su istekla autorska prava na njegova dela, te su Konanovo ime i lik postali deo javnog domena. Čuvena francuska izdavačka kuća ,,Glénat” iskoristila je šansu da pokrene serijal o Kimerijcu i da konačno pruži priliku evropskim autorima da se okušaju u adaptaciji priča o njemu. Edicija Conan le Cimmérien zamišljena je tako da njome bude obrađen isključivo Hauardov rad na Konanu. Dakle, dvadeset pripovedaka i jedan roman, od kojih svaka priča biva obuhvaćena jednim albumom. Ujedno, za svaki od albuma angažovan je drugi autor, ili pak tim autora. Sve u svemu, koncept koji je već u najavi delovao superiorno u odnosu na ranija pojavljivanja Konana u stripu.

Nažalost, usledio je ne toliko ni hladan, koliko mlak tuš, koji je proizveo jednako mlake reakcije publike. Jedan od problema većine do sada objavljenih epizoda je u tome što su se crtači svojski trudili da Konan što manje liči na sve one kanonske vizuelne predstave ovog lika (pre svega na Frazetinog i Bjuseminog Varvarina). Otuda smo mogli videti Konana sa loknama, punđicama, repićima, kikicama, undercutovima, isfazoniranom bradicom, te raznim drugim elementima hipsterskog imidža. Drugi problem se, kod pojedinih autora, odnosi na nedovoljno poznavanje hiborijanskog doba i sveta koji je Hauard stvorio. Tako je po ko zna koji put hiborijansko doba zamenjeno srednjim vekom, a šumska utvrđenja pretočena u velelepne gradove. Greške koje ljubiteljima Kimerijca nisu mogle da promaknu. E tu stiže Stevan, Zrenjaninac, smrknuta pogleda, da svojom u mastilo uronjenom četkicom vrati Konanu poljuljano dostojanstvo.

Zaista, već je od prvih kadrova objavljenih povodom najave ovog stripa bilo jasno da će se Subićevo vizuelno uobličenje Konana izdvojiti, ne samo među drugim autorima koji su crtali ovog junaka za ,,Glénat”, već i kao jedno od interesantnijih među svekolikim prikazima Kimerijca. Pre svega, Stevanov Konan izgleda kao - KONAN, što se za većinu Konanâ iz serijala koji ,,Glénat” izdaje ne bi moglo reći. To, pre svega, podrazumeva da čitalac pred sobom ima dobro mu znanog crnokosog, mišićavog, džinovskog Varvarina. Ipak, to ne znači da je Subić na bilo koji način preuzeo već gotova grafička rešenja. Čak naprotiv, dao mu je snažan autorski pečat i na izvestan način ga i nadgradio. Minuciozno crtajuċi malje i ožiljke iz brojnih bitaka, svoj prikaz Kimerijca bazirao je, pre svega, na Hauardovim opisima. Istina, i njegov Kimerijac ima bradu, ali ona deluje kao prirodna posledica nemogućnosti junaka da se obrije tokom višednevnog gipčenja kroz pustinju. Gorepomenuta nadgradnja odnosi se na samu karakterizaciju. Naime, Subićev Konan preko lica, a naročito očiju, u skoro svakom kadru ima snažne senke, koje ne samo što doprinose misterioznosti, već čine da Varvarin na momente deluje zastrašujuće. Kao da je Stevan hteo da nam poruči da junak koji se borio protiv tolikih monstruma mora i sam biti pomalo čudovištan.

Pošto dolazimo do dela koji će se baviti pojedinim aspektima radnje stripa, ukoliko već sa njom niste upoznati preko originalne Hauardove priče, ili stripa na kojem su radili Roj Tomas i Džon Bjusema, a ne želite da vam neko pokvari iskustvo prvog čitanja, preporučujem vam da se na tekst vratite nakon što iščitate jedno od ova tri dela. 

Već na početku Bek i Subić pokazuju da neće ići sigurnim, dobro utabanim stazama. Otuda uvodna scena, sa Natalom, Konanovom saputnicom, kako kleči kraj Varvarinovih nogu, a koja je, između ostalog, poslužila i za legendarnu Frazetinu ilustraciju, izostaje. Namesto nje, autorski dvojac pred čitaoca iznosi svu surovost pustinje kojom dvoje protagonista beže od neprijateljske vojske. Upečatljiv je prizor uginule kamile, kojim se snažno podcrtava nemogućnost opstanka u takvim uslovima. Posebno treba istaći i impresivan način (à la maestro Dino Batalja), na koji je Subić šrafurama dočarao pustinjsko tlo. 

 

Frazetin Konan

Pri rubu očaja, kada se Konan već sprema da liši Natalu muka skapavanja od žeđi, u daljini ugledaju nešto što im privuče pažnju.  Na devojčina pitanja: ,,Je li to grad Konane? Ili priviđenje?”, Kimerijac odgovara: ,,Ðavo bi ga znao”. Ovaj jednostavan kadar, u kojem Varvarin daje odgovor, ostaće vam urezan u sećanje dugo nakon što sklopite korice ovog stripa. Njime je Subić pokazao pravu majstoriju, jer je uspeo u onome što je tek retkima pošlo za rukom, a to je da jedan potpuno statičan prizor ispuni tenzijom i akcijom. Na Konanovom licu nema grimase, ali se zato iz njega iščitavaju kako želja da se krene ka novootkrivenom gradu, tako i strepnja od onoga što bi tamo mogao zateći.

 

,,Ðavo bi ga znao”

Vizuelno rešenje samog Ksutala krajnje je zanimljivo. Grad je smešten u udolini, a opasan je kulama i minaretima. Otuda u jednom kadru deluje kao da glavni junaci ove priče ulaze u čeljusti kakvog gigantskog monstruma, čime je veoma suptilno nagovešten dalji tok radnje. 

Jednako je dobro dizajniran i enterijer Ksutala, prepun ornamenata kojima se naglašava sveopšta dekadencija u koju su stanovnici ovog inače veoma naprednog grada zapali. Svaka prostorija ima upečatljiv vizuelni identitet, a vidno je i ponavljanje pojedinih simbola. Ovde treba izneti pohvalu na račun Ðulije Brisko, čije je kolorističko umeće, te obilato korišćenje ljubičastih i narandžastih tonova umnogome doprinelo dekadentnoj atmosferi.

No, da ne dužimo previše sa enterijerima i eksterijerima, već da pređemo na ono po čemu su dela o Konanu čuvena – makljažama i čudovištima. Robert E. Hauard, tvorac Konana, poznat je po veoma pažljivom građenju atmosfere, te mi je naročito drago da su Bek i Subić ukačili tu nit i verno je ispratili. Tako već pri samom ulasku u Ksutal Varvarin i Britunka, a i čitalac, vide da stvari baš i nisu kakve treba da budu. Sablasnost grada ponajbolje opisuju Konanove reči: ,,Ne dopada mi se ovo mesto gde mrtvi vaskrsavaju i gde usnule ljude guta senka tako da od njih ostane tek trag krvi!” Ono malo ljudi koje njih dvoje viđaju ili su uronjeni u san, ili su budni ne bivajući svesni razlike između ova dva stanja. Ujedno, povremeno se niz zidove spušta neobična senka koja ih guta, a Subić je izvanredno uspeo da prenese šok, stah i nevericu Konana i Natale koji sve to posmatraju. Tek pri susretu sa Talidom, ženom koja nije rođena Ksutalka, naši junaci saznaju više o ovom izopačenom gradu. Naime, stanovnici, inače u tehnološkom i naučnom smislu veoma napredni, redom su ovisnici o ekstraktu crnog lotosa, koji izaziva narkozu propraćenu lepim snovima. Sa druge strane, među njima obitava Tog, neka vrsta božanstva, kojem oni s vremena na vreme fatalistički dopuštaju da ih proždere. Jedino čime se u budnom stanju bave jesu čulna uživanja. Ovde, po ko zna koji put, treba pohvaliti Subićevo umeće i osećaj za detalj. Usputnim motivom, rojem muva koji leti oko usnulih Ksutalaca, uspeo je da dočara dekadenciju više nego što bi manje vešti autori čitavim stranicama. 

Na Konanovu i Natalinu nesreću, Talida se zatreska u Varvarina. I baš tada, kada je Kimerijac odbije, i zamoli da njemu i njegovoj saputnici pokaže izlaz u pustinju, počinje prava akcija. Ona kidnapuje Britunku, vezuje je i bičuje, prepuštajući je na milost i nemilost Togu, dok Konana ostavlja da se bori sa hordom razjarenih Ksutalaca. Scena borbe je veoma dobro prikazana, i izuzetno dinamična, zbog, pre svega, stalnog menjanja perspektiva i eksperimentisanja sa organizacijom kadrova.

Dok se Konan probija kroz gomile neprijatelja, Talida muči Natalu. U tom momentu, ponovo se niz zidove spušta ,,gmizava sen” i proždire Talidu. Tek nakon toga, prvi put, na dve stranice, vidimo Toga u svoj njegovoj grozomornosti. Drago mi je da Subić spada u onaj red malobrojnih crtača koji su upoznati sa povezanostima Hauardove poetike sa Lavkraftovim Ktulu mitosom. Zbog toga Tog deluje kao neodređena džinovska crna masa pipaka i očiju, mešavina senki i tkiva, koju Konan, na jedvite jade, uspe da savlada. I, moram priznati da mi je drago što se u vizuelnom rešenju monstruma odustalo od ,,žabljeg lica” koje Hauard navodi opisujući ovo stvorenje. Time je Tog postao još neobičniji i udaljeniji od konkretnog i znanog sveta.

Da se ovaj tekst ne bi pretvorio u panegirik, valja izneti i par zamerki. Pitanje koje se nametnulo već pri pogledu na prve stranice je: ,,Zašto, Kromovih mu đavola, Natala pustinjom hodi u toplesu?” Nije da imam nešto protiv toplesa, čak naprotiv, ali mi je sasvim jasno da bi nakon provedenih par dana u pustinji bila pečenija nego Klint Istvud u Dobar, loš, zao. Poprilično zbunjen, prelistam Hauardovu pripovetku i vidim da je u njoj Britunka ogrnuta nekom lakom tunikom. Konan, sa druge strane, u stripu nosi ogrtač sa kapuljačom, i ni na kraj pameti mu ne pada da ga džentlmenski prepusti svojoj saputnici. No, Eros je oduvek igrao važnu ulogu u popularnosti delâ o Varvarinu, tako da se, u tom kontekstu, ovom propustu i može progledati kroz prste.

Ako se prva zamerka odnosila na Eros, drugu upućujemo Tanatosu. Kao što je već navedeno, nakon što Talida kidnapuje Natalu, Konan ostaje sam u ogromnom i mračnom hodniku, nakon čega ga napada skupina Ksutalaca. E, sad, kod Hauarda jasno piše da ih je bilo dvadesetak, dok ih u stripu ima pedesetak. Ovo potpuno bespotrebno povećanje broja neprijatelja deluje kao podilaženje konzumentima superherojskih sadržaja, koji bi Konana, ukoliko pobije ,,samo” dvadesetak protivnika, mogli proglasiti šonjavkom.

Treća, i poslednja, zamerka odnosi se na deo pred samu završnicu stripa. Opštepoznata stvar ljubiteljima Varvarinovih avantura je da je Ksutal epizoda u kojoj se Konan nalazi najbliže smrti. Iz borbe sa Togom izlazi unakažen, sa zjapećim ranama iz kojih lipti krv. Hauard je ovu situaciju rešio uvodeći motiv napitka nalik vinu, o čijoj čudesnoj sposobnosti da leči rane protagonisti saznaju od Talide. Stoga, na kraju priče, Varvarin ispija vino i time se spasava od sigurne smrti. Međutim, u stripu koji je pred nama, ovaj motiv izostaje. Umesto vina, Konan sebi intravenozno daje malu dozu ekstrakta crnog lotosa, tek toliko da odagna bol i izazove blage halucinacije, i sa Natalom nastavlja put ka najbližoj oazi. Iako Hauardova ideja o čudesnom napitku koji za tren leči rane može delovati naivno, premda u skladu sa tehnološkim dostignućima Ksutalaca, činjenica da u stripu Kimerijac nastavlja put kroz surov pustinjski predeo, dok obilato krvari, deluje krajnje nelogično. Možda je u prvobitnoj ideji za scenario i postojalo ukazivanje na isceliteljska svojstva crnog lotosa, možda Konan zna za ta svojstva, možda u oazi do koje on i Natala stižu postoji neko, ili nešto, što bi moglo za izvida tako opasne povrede, ali to nama, čitaocima, ni u jednom trenutku nije predočeno. Stoga se ovo ne da protumačiti drukčije nego kao scenaristički previd.

Ako je ovo jedini ozbiljniji previd kojem se može zameriti, autori su se višestruko iskupili scenom koje u originalnoj priči nema, a koja se odvija na poslednjih par stranica. No, o njoj vam neću ama baš ništa reći. Ostavljam vam da u njoj sami uživate i da je promišljate.

Uprkos gorenavedenim propustima, treba naglasiti da se radi o zaista izuzetnom stripu. Ovde pre svega misim na grafički deo, ali i na sposobnost autorskog dvojca da razume Hauardov svet, a da potom i publiku uvuče u njega. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su priči staroj devedeset godina i nekoliko puta adaptiranoj u formu stripa uspeli da podare svežinu i jak autorski pečat.

Za kraj, valjalo bi reći ponešto i o samom izdanju. Izdavačka kuća ,,Makondo” svojski se potrudila da ono bude odrađeno na veoma visokom nivou. Dimenzije albuma identične su francuskim (32x24cm), što znači da će i domaća publika moći da vidi Subićeve crtačke bravure na velikom formatu. Ono što predstavlja pravu ekskluzivu je činjenica da srpsko izdanje ima skoro desetak stranica više od francuskog. Na tim stranicama čitalac može uživati u par uvodnih tabli ovog stripa u crno-beloj tehnici, skicama i konceptima koje je Stevan pravio za ovaj album, kao i fenomenalnoj alternativnoj naslovnici.

Otuda vam, pošto je strip štampan u svega petsto primeraka, najtoplije savetujem da ga pazarite što pre, a ako ste u prilici, svratite 18. februara u Francuski institut u Beogradu, gde će biti upriličena promocija, te ćete moći da čujete i vidite Stevana Subića, saznate ponešto o nastanku stripa i da kupite album po promotivnoj ceni.