Devetnaesto izdanje Hercegnovskog strip festivala bliži se kraju, a publika je sinoć imala priliku da uživa u pravom vizuelnom i audio spektaklu, Moby Dick City Blues, čiji su autori Kozimo Mioreli (Cosimo Miorelli) i Stefano Bekini (Stefano Bechini).
Radi se o sadržaju do sad dostupnom samo auditorijumu iz velikih centara stripa, Brisela, Napulja, Francuske i Portugala. U saradnji sa projektom Kreativne Evrope, Comics Beyond, publika je u Herceg Novom mogla da isprati ovaj performans čak u dva navrata.
Delo je nastalo na osnovu istoimene grafičke novele, čiji je Mioreli crtač. Dok on uživo na kompjuteru crta, a gledaoci na video-bimu prate slike koje su u stalnoj promeni, Bekini miksuje elektronsku, ambijentalnu muziku, svira gitaru i sintisajzere, te doprinosi reinterpretaciji i dekonstrukciji epskog romana Hermana Melvila.
Prvi put se hercegnovska publika susrela sa Moby Dick City Bluesom na samoj ceremoniji otvaranja festivala, na trgu Belavista. Ako na umu imamo činjenicu da je Italija bila jedna od prestonica avangardnih umetničkih pokreta početkom XX veka, ne čudi da su dva italijanska umetnika ti koji pomeraju granice stripa kao medija. U Mioreljevom delu se jasno vidi nasleđe avangarde, ali i velikana devete umetnosti kao što su Serđo Topi i Lorenco Matoti. Slike - ili stripovski kadrovi, se transformišu i smenjuju pod Kozimovom digitalnom četkicom, ali svojom monumentalnošću ostaju trajno urezani u engrame recipijenata. Iako je ovo bio osamnaestominutni isečak, najava spektakla od skoro sat vremena, svima prisutnima je bilo jasno kakvu snagu poseduje, pa se ponedeljak čekao sa nestrpljenjem.
U ponedeljak je šou, iako najavljen za 21h, počeo sa polučasovnim zakašnjenjem, u baru People's. Za to vreme smo na ekranu gledali figuru legendarnog Kvikvega, kako, vrhom harpuna preteći uzdignutim uvis, čeka na okršaj sa velikim belim kitom. I da je sam nastup kasnio i malo više, ne bi smetalo, uzevši u obzir relaksiranu atmosferu i druženje na festivalu, te monumentalnost same slike, u kojoj se može uživati satima.
Kada je nastup počeo, pred okupljenima se na displeju pojavio mladić (zvaćemo ga Ismail), koji se nalazi na životnom raskršću. Odlučuje se za put kitolovca, ne na morima, poput Melvilovog junaka, već u urbanom, distopijskom okruženju. Dok on, sa Kvikvegom i kapetanom Ahabom, krstari betonskom džunglom, a pored njih promiču svetla neona i farova automobila, velika bela ulješura leti nebom, izbija iz asfalta i nestaje u njemu.
U jednom kadru smo videli Mobi Dika kako leži izvijen preko zidina tvrđave Forte Mare.
Kada se sve završilo, bilo je jasno da je hercegnovska publika dobila unikatno, personalizovano i neponovljivo iskustvo, potpuno različito od onog sa noći otvaranja.
Sveukupni utisak kvarile su dve stvari, koje nemaju veze sa samim umetnicima i njihovim delom. Dok je na prvom nastupu zvuk bio savršeno izbalansiran, na drugom je bio preglasan, toliko da su se mnogi prisutni mogli požaliti na bol u bubnim opnama i drugim unutrašnjim organima. Druga stvar je da su pojedinci u publici s vremena na vreme prolazili ispred projektora, ili pak stajali kako bi snimali i fotografisali, te su tako drugima zaklanjali vidik.
Uprkos tome, nisu uspeli da pokvare utisak o grandioznosti samog nastupa. Zato ostaje nada da ćemo neku od Miorelijevih grafičkih novela, ako ne baš i ovu, imati prilike da čitamo na nekom od domaćih jezika. Ili, da ćemo nastupu moći da prisustvujemo i u drugim gradovima regiona.
A vi, ako čujete da velika bela ulješura pliva nebom ili asfaltom blizu vas, ne časite ni časa, no krenite za njom. Ne lovite je harpunom, već samo pogledom i sluhom. Pružiće vam nezaboravno iskustvo.
Нема коментара:
Постави коментар