Tarzan gospodar džungle: Subićeva i Bekova adaptacija za XXI vek

 

Nedavno se, pod okriljem izdavačke kuće Makondo, nakon davno rasprodatog kolornog, pojavilo luksuzno izdanje stripa Tarzan gospodar džungle, scenariste Kristofa Beka i crtača Stevana Subića. Ovoga puta na uvećanom formatu, u crno-beloj tehnici, sa propratnim materijalima, poput ranije objavljenog Konana istog autorskog dvojca. Većina će se složiti da se radi o ultimativnoj publikaciji ovog naslova i jedinoj adekvatnoj da se uživa u čitanju.

Kako bismo bolje razumeli važnost Bekovog i Subićevog rada na Tarzanu, te da bismo stekli uvid u specifičnost njihovog pristupa interpretaciji naslovnog junaka i njegovog sveta, treba se ukratko setiti enormne popularnosti franšize o Čoveku iz džungle tokom XX veka. Naime, lik Tarzana kreirao je 1912. Edgar Rajs Barouz. Nakon uspeha prvog romana, Barouz je napisao još preko dvadeset koji se bave avanturama ovog protagoniste. Svega par godina nakon inicijalne knjige, počinju da se pojavljuju filmovi, a među njima se svakako izdvajaju oni čija je glavna zvezda bio Džoni Vajsmiler. 
U stripu Tarzan debituje krajem dvadesetih godina prošlog veka, a najznačajniji autori koji su crtali ovoga junaka jesu Hal Foster, Bern Hogart, Ras Maning i Džon Bjusema. Ne treba zaboraviti ni Yu Tarzana, licencnu publikaciju na kojoj su krajem osamdesetih i početkom devedesetih radili jugoslovenski autori.

Poslednji put je Tarzan bio u žiži interesovanja svetske publike 1999. godine, kada se pojavio Diznijev animirani film. Uprkos brojnim pokušajima, Gospodar džungle nije nailazio na dobar prijem u XXI veku. Sve do 2021. godine, kada se u Francuskoj pojavila strip-adaptacija prvog Barouzovog romana u Subićevoj i Bekovoj izvedbi.

Ako bi se pristup ovog dvojca Tarzanu i svemu onome što narativ vezan za njega podrazumeva morao označiti jednom rečju, bila bi to ,,redukcija”. Dok je u većini ranijih sadržaja posvećenih ovom junaku fokus bio na egzotičnom ambijentu džungle, susretu Tarzana i njegovih kompanjona sa divljim zverima, a ponekad i zapadanju u epskofantastične i naučnofantastične avanture, Bek i Subić se u svom delu svega toga svesno odriču. Lik Gospodara džungle, te storiju o njemu redukuju na ključne momente. Time su stvorili jednu od najogoljenijih, najsirovijih, pa samim tim i najrealističnijih priča o Tarzanu. 

Već prvom stranicom autorski dvojac nedvosmisleno ukazuje na ton u kojem će se radnja odvijati.

Naracija počinje in medias res, bez dugačkog uvoda posvećenog plovidbi Džona i Alis Klejton i okolnostima pod kojima su se obreli u Africi, scenom u kojoj grupa džinovskih majmuna, mangana, dolazi u njihovu kolibu. Uvodni, preklapajući kadar, asimetrično postavljen u odnosu na ostale sa iste table, u kojem vidimo bebu Tarzana kako plače, snažno doprinosi atmosferi nespokoja koja vlada ovom stranom. Za to vreme, u širokom planu, mangani se približavaju kolibi. Njihove robustne figure, te visoka vegetacija koja okružuje brvnaru, istaknuti kontrastom crne i bele, intenziviraju sveopštu napetost. Na dva preklapajuća kadra u kojima dominira figura Džona Klejtona, koji oplakuje tek koji čas ranije preminulu suprugu, dok mu se iza leđa prikradaju mangani, tenzija dostiže vrhunac. U donjem delu table Klejton, nošen instinktom, pokušava da dotrči do puške oslonjene o sto, ali ga gorostasni majmun sustiže i brutalno ubija, dok ženka, Kala, uzima odojče iz kolevke, kao zamenu za svoje uginulo mladunče.

Ova tabla, kao i narednih dvadesetak, skoro da ne poseduje nikakav tekst. Mestimično se pojavi poneka didaskalija, čisto kako bi se čitalac bolje vremenski i prostorno orijentisao u narativu. Retke su i onomatopeje. Za razliku od romana, autori su u ovom stripu manganima oduzeli moć govora. Redukovanjem teksta akcenat se prebacio na crtež, kojim je Subić maestralno uspeo da iznese radnju. Ujedno, ovaj postupak je uticao i na čitalačko iskustvo, budući da recipijent ne saznaje posredstvom reči o Tarzanovom detinjstvu i mladosti, obeleženim neprihvašćenošću i odrastanjem u nemilosrdnom ambijentu džungle, već mnogo neposrednije. Na taj način emotivni utisak koji ove stranice ostavljaju biva izuzetno snažan.

Trenutak kada tekst počinje gradativno da uplivava među table ovog ostvarenja je onaj u kojem se Gospodar džungle, nabasavši na napuštenu kolibu svojih roditelja postepeno, kroz knjige i gramofonsku ploču, upoznaje sa ljudskim govorom. 

Među dodatnim materijalima na kraju deluxe izdanja nalazi se i prva tabla koju je Subić uradio, a taj podatak je bitan za razumevanje autorskog metoda. U pitanju je momenat u kojem, po kišnoj noći, novi poglavica mangana napada jednog od slabijih članova plemena. Dok majmuni sa strahom posmatraju prizor, Tarzan, stežući nož u ruci, odlučuje da pritekne u pomoć slabijem. Upravo na ovoj stranici, iako se već ranije ogrnuo kožom i koristio nož, njegova ljudska priroda prvi put dolazi do punog izražaja. Kroz empatiju, budući da je i sam godinama trpeo isti teror, ali pre svega zbog upotrebe oružja pomoću kojeg ostvaruje dominaciju, postavši vođa plemena nakon ubistva najjačeg mangana. 

Primer originalne table, u poređenju sa onom koja je objavljena, krije još jedan sitan detalj koji svedoči o primeni redukcije kao ključnog metoda pri adaptaciji u ovom stripu. U šestom kadru originalne verzije, onom u kojem Tarzan, pokisao, stoji među visokim rastinjem i sprema se za napad, levom rukom hvata luk, obešen o jednu od polomljenih grana. Isti kadar u štampanoj verziji prikazuje junaka u identičnoj pozi, s tim što na grani ovoga puta nema luka, već mu je ruka spuštena sa šakom stisnutom u pesnicu. Kao što su iz priče izbacili čitavu menažeriju Tarzanovih kompanjona i neprijatelja, autori su i njegovu upotrebu oruđa sveli na minimum. Tako su ga načinili uverljivijim za novu publiku, postupno razvijajući njegovu sposobnost korišćenja ljudskih naprava.

Već naredna scena, u kojoj Gospodar džungle odlazi u selo lokalnog plemena da se sveti za smrt Kale, majmunice koja ga je odgajila, baca snažnu senku na glavnog junaka i otvara pitanje granice između zverskog i ljudskog. Bitno je primetiti da je to Tarzanov prvi susret sa drugim čovekom. Brutalnost njegove osvete ljudi bi svakako okarakterisali kao životinjski čin. No, jasno je da postupci nijedne životinje u ovom stripu nemaju toliko šokantan ishod.

Drugi susret protagoniste sa čovekom je onaj sa Džejn Porter, a potom i ostatkom članova ekspedicije čiji je ona deo. Ako bi se ovom ostvarenju morala trežiti zamerka, bila bi to upravo njegova druga polovina, u kojoj se dešavanja odvijaju prebrzo. Tako se razvoj čitave romanse između Tarzana i Džejn, nedvosmisleno uključujući erotske epizode, događa u svega par sati. I dok je ovaj momenat donekle i opravdan odbacivanjem stega civilizacije u divljem okolišu, nagli razvoj glavnog junaka nesrazmerno je skokovit u odnosu na prvu polovinu dela.

Poslednji stepen redukcije dogodio se onda kada je ovaj strip objavljen u crno-beloj tehnici. Loš izbor kolora znatno je gušio njegove kvalitete. Ovako, u izvornom obliku i uvećanom formatu, publika može da uživa u Subićevom crtačkom majstorstvu. Njegove table, svedene na snažne kontraste, lako se urezuju u pamćenje. Ujedno, imaju jak evokativni potencijal, zazivajući u čitaocu sve ono instinktivno, primalno i suštinsko. 
Stevan podjednako dobro vlada mirnijim, kontemplativnim scenama, kao i onim akcionim. Kao ponajbolji egzemplar potonjih može se izdvojiti sekvenca u kojoj Tarzan sa čoporom majmuna upada u crnačko selo kako bi spasili kapetana D'Arnoa. Maestralnim kadriranjem, menjanjem perspektive, te osećajem za dinamiku pokreta intenzitet ove scene doveden je do krajnjih granica, bez ikakvog rizika da se zađe u domen jeftine koreografije.

Na osnovu svega navedenog, da se zaključiti da su Bek i Subić, iščistivši Barouzovo delo od svih viškova, došli do njegove suštine. Otuda je takav, sirov, sveden na najbazičnije u čoveku, Tarzan našao novi put do publike i uplovio u XXI vek. Kakav je to vek i kakva budućnost čeka junaka koji se tek pred kraj ovog stripa upoznao sa civilizacijom najbolje se vidi na završnoj stranici. A na njoj su autori ostavili diskretan, ali dovoljno znakovit komentar, jer se u kameo ulogama, pored samog Subića, pojavljuju Haksli i Orvel, dva najistaknutija pisca distopijske književnosti.         


 

Fransoa Buk gost ovogodišnjeg Hercegnovskog strip festivala

 

Fransoa Buk (Francois Boucq), jedna od najvećih zvezda francuskog i svetskog stripa, dobitnik Gran Prija Festivala u Angulemu, dolazi na ovogodišnji, XIX po redu Hercegnovski strip festival, koji će se održati od 5. do 10. septembra.

Rođen je u Lilu 1955, a tokom sedamdesetih se nakratko seli u Pariz, gde započinje objavljivanje kraćih stripova u čuvenim magazinima tog vremena. Upravo iz tog perioda potiče njegov junak Rok Mastard, kojim je uspeo na sebe da privuče veću pažnju publike.

Buk jednako dobro vlada realističnim, kao i grotesknim i humorističnim stilom. Kao neke od najvećih uzora navodi Frankena i Gotliba (sa kojim je i sarađivao na serijalu Superdupont), što se naročito može primetiti kroz rad na ekscentričnim avanturama Džeroma Mušeroa, agenta osiguranja koji ima kroz nos provučeno naliv-pero.

Saradnju sa američkim romanopiscem Džeromom Šarinom otpočinje 1985. pričom Mađioničareva žena, koja kasnije postaje deo omnibusa Njujorška trilogija, čiji je nastavak strip Njujorški kanibali. 

Jedan od ključnih trenutaka u Bukovoj karijeri odigrao se 1991. godine, kada je sa legendarnim Alehandrom Hodorovskim objavio prvi album serijala Mjesečevo lice. Kolaboracija dvojice velikana produžila se do današnjih dana, a njihovo najpoznatije delo svakako je vestern Izbacivač, na kojem je nastavio da radi kao kompletan autor nakon što se Hodorovski povukao iz uloge scenariste.

Kao što je ranije najavljeno, uz Buka će publika u Herceg Novom imati priliku da se susretne i sa Eduardom Risom, a sa nestrpljenjem očekujemo najavu još sedamnaest od planiranih devetnaest specijalnih gostiju.

Eduardo Riso gost Hercegnovskog strip festivala 2025.

Legendarni crtač Eduardo Riso, poznat po radu na Ajznerovom nagradom ovenčanom serijalu 100 metaka, prvi je najavljeni gost devetnaestog Hercegnovskog strip festivala, koji će se održati od 5. do 10. septembra.

Evo šta su tim povodom rekli organizatori: ,,Kako je to javnost već i navikla od HSF-a, kao vrlo ozbiljne organizacije, gostujući umjetnici za, u ovom dijelu Evrope najznačajniju manifestaciju posvećenu devetoj umjetnosti se mjesecima unaprijed dogovaraju, pa tako sa ponosom možemo najaviti i prvog od 12 specijalnih gostiju – sjajnog i izuzetno značajnog i popularnog autora koji trenutno radi na stripovima Moonshine za Image Comics, te Batman, DC Horror Presents i ostalim najznačajnijim projektima jedne od najvećih izdavačkih kuća na svijetu – američki DC Comics”.

Riso je rođen 1959. godine u Argentini, jednoj od najsignifikantnijih zemalja za razvoj devete umetnosti. Upravo je u njoj, kroz časopise i dnevne novine, napravio prve profesionalne korake. Značajniji angažman otpočinje 1987. kada sa etabliranim scenaristom Rikardom Bareirom stvara strip Park Čas. Od 1989. godine sarađuje sa Karlosom Triljom na naslovu Fulu, a njihova kolaboracija će se nastaviti i tokom narednih decenija, te su neki od najpoznatijih uradaka ovog tandema Chicanos, Boy Vampire i Borderline.

Ključni trenutak u Risovoj karijeri odigrao se 1997. kada je dobio poziv da radi za izdavačku kuću Dark Horse. Već naredne on i scenarista Brajan Azarelo mini-serijalom Johnny Double kreću u dugu i plodonosnu saradnju, koja još uvek traje, da bi 1999. objavili prve epizode svog magnum opusa, 100 metaka. Ovaj krimi serijal je izlazio u sto brojeva, sve do 2009, a za sve to vreme jedini crtač bio je upravo Eduardo.
Dvojac je nastavio saradnju kroz stripove posvećene Betmenu, zatim postapokaliptičnim naslovom Spaceman, krimi-hororom Moonshine, a upravo ove godine završavaju vestern The Blood Brothers Mother, u maniru Fordovih Tragača i Makartijevog Krvavog meridijana.

Od kolaboracija sa drugim autorima svakako treba izdvojiti stripove Vulverin: Logan, sa Brajanom K. Vonom, potom Dark Night: A True Batman Story, te dve epizode Torpeda 1972 sa Abulijem.

Jasno je, iz svega navedenog, da se radi o jednom od najvećih crtačkih imena danjašnjice. Stoga će septembarsko gostovanje na Hercegnovskom strip festivalu biti jedinstvena prilika za sve ljubitelje stripa iz regiona da se upoznaju sa Eduardom Risom, vide izložene neke od njegovih radova i dobiju od njega crtež i posvetu. 

Budući da su organizatori HSF-a najvili stotinjak gostiju, među kojima dvanaest specijalnih, sa nestrpljenjem očekujemo objavljivanje njihovih imena.

Kaza: Arhe i Lajla

Revolucije, naročito umetničke, najčešće počinju u Francuskoj. Simbolizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam i brojni drugi prevratnički pravci, uprkos različitostima poetika, vode nepogrešivo isto geografsko poreklo. Nikakav izuzetak u tom smislu ne predstavljaju ni gibanja u svetu stripa.  

Najradikalnija revolucija u devetoj umetnosti odigrala se pre tačno pedeset godina, januara 1975. godine, kada je objavljen prvi broj časopisa Métal Hurlant. Grupa umetnika, okupljena oko jezgra koje su činili Mebijus, Drije, Farkas i Dione, hrupila je na scenu i uspela zauvek da promeni izražajna sredstva, a samim tim i poimanje čitavog medija. Smeštaju priče mahom u (naučno)fantastični milje, oslobađajući ih svih inhibicija. Ciljna publika više nisu deca, već odrasli. Tabui i autocenzura padaju, a u prvi plan stupaju automatsko pisanje i crtanje, eksperimentalnost, kako u naraciji i tematici, tako i u vizuelnim postavkama i likovnim tehnikama. Otuda priče gube klasičan pripovedni tok, oslanjajući se više na iskustvo iracionalnog, dok organizacija kadrova odstupa od ustaljene rešetkaste strukture. Najbolji primer prevratničke snage koju je novi magazin doneo sa sobom je Mebijusov Arzak, delo koje je izazvalo nemali šok kada se pojavilo, budući da nije sadržalo ni jednu jedinu reč. 

Među onima koji su sa radošću dočekali pojavljivanje nove publikacije, bio je i Filip Kaza, umetnik već afirmisan putem stripova objavljivanih u časopisu Pilote. Ipak, upravo će u Métal Hurlantu, lišeno stega, njegovo stvaralaštvo dostići svu svoju punoću.

Pre nekoliko meseci, na Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća Stalker objavila je prvi put u albumskom obliku Kazine stripove na srpskom jeziku. Time su, ako se uzme u obzir to da se prisustvo radova ovog autora i u Ex Yu magazinima svodilo na nivo statističke greške, još jednom dokazali status izdavača koji ne samo što pred domaću publiku donosi dosad neobjavljivane naslove, već i autore sa kojima čitaoci nisu imali prilike da se sretnu. Odličan tajming, ako imamo u vidu činjenicu da upravo u ovom trenutku i ostatak sveta iznova otkriva Kazina dela, prevashodno kroz serijal Le monde d’ Arkadi (Arkadi and the Lost Titan).

Omnibus Arhe i Lajla je, pak, pravi način da se srpska i regionalna publika upoznaju sa radovima ovog autora. Naime, dva albuma obuhvaćena ovom knjigom sakupljaju kratke priče nastale u periodu između 1975. i ’88. U ovako dugačkom vremenskom rasponu Kazin stil se kretao od ilustratorskog, karakterističnog po minucioznim crno-belim uradcima u poentilističkom maniru, ka znatno dinamičnijem i slobodnijem izrazu, pretežno propraćenom vibrantnim, psihodeličnim kolorom.

Dok se u crtačkom postupku vide znatne razlike, priče obuhvaćene dvema zbirkama su na tematsko-motivskom planu prilično bliske. Kako je naslovom prve sugerisano, u fokusu su arhetipovi. Eros je ključni sastojak svih priča, a posledično za njim i Tanatos. Mitovi, pre svega biblijski, reintepretirani su na nov način. Iako protagonisti nisu uvek ljudi, već čovekoliki vanzemaljci ili žabolika stvorenja, svaka od ovih priča nosi u sebi klicu humanosti. Arka, ne Nojeva, ali sasvim slična njoj, opstaje kroz eone, te se, u trenutku kada sav život u svemiru nestaje, otvara kako bi otpočeo novi ciklus stvaranja. Jedan od Aksolotlija, humanoidnih vodozemaca, buni se protiv boga kako bi svojoj vrsti doneo svetlost. Lilit, ovom prilikom preimenovana u Lajlu, osvetu za uništenje svog naroda ostvaruje rađajući demonsko potomstvo i puštajući ga u svet. 

Pored mračnijih tema, tu su i nešto vedrije, iz kojih mestimično provejava humor. Dvoje kosmonauta, žensko i muško, vraćaju se na umiruću Zemlju, kako bi joj vratili život. Istaživač se na dalekoj planeti zaljubljuje u ženu-žabu i ostaje sa njom, uprkos dozivanjima svoje zemaljske drage.
Ono što je zajedničko i centralno u obema vrstama priča jeste slavljenje života i njegovog nastanka. Zbog toga njihovo konzumiranje dovodi do buđenja i jačanja životnog elana u čitaocu. 

Kaza se ne libi da napravi omaž umetnicima čija su dela uticala na nastanak ovih vinjeta. U prvom redu, tu su Vilijem Blejk i slikari poput Beklina, Kupke, Delakroe, Mišela Desimona, ali i savremeniji pisci kao što je Hulio Kortasar. Tako, uprkos prevratničkoj prirodi časopisa u kojem je objavljivao, naglašava snažnu vezu svog stvaralaštva sa ranijim artističkim tradicijama. 

Premda na momente pojedine priče mogu delovati pretenciozno, naročito one u kojima se javljaju poetski i filozofski uzleti, to im svakako nije cilj. Pre će biti da je Kaza, osetivši apsolutnu kreativnu slobodu, odlučio da ispita krajnje granice devete umetnosti i u tome uspeo. Svaka od njih je svedočanstvo herojske epohe u kojoj se strip borio za status među drugim umetnostima. Stoga se čini kao da su do nas doputovale ne iz prošlosti, već direktno iz daleke budućnosti.

Sajamske stripovske preporuke 2024.

Proteklog vikenda počeo je 67. beogradski sajam knjiga i trajaće do 27. oktobra. Svi redovni, i oni manje redovni posetioci su u proteklih petnaestak godina mogli da primete rastući broj štandova izdavača stripova. Sudeći po njihovim najavama, ovaj Sajam bi trebalo da bude, što se izbora, brojnosti i kvaliteta produkcije naslova tiče, možda i najuspešniji do sad. Ovo ,,možda” se odnosi pre svega na činjenicu da se u jednoj od najvećih domaćih štamparija dogodio kvar, te je pitanje da li će se sve najavljeno pojaviti do kraja manifestacije.

U svakom slučaju, u nastavku možete naći spisak naslova za koje imate toplu preporuku potpisnika ovih redova. Čak i da ne stignu na sajamske štandove, svakako ih treba nabaviti čim se budu pojavili, budući da se radi o kapitalnim delima.

Stalker

U godini u kojoj se navršava pola veka od osnivanja magazina Métal Hurlant, publikacije koja je donela kopernikanski obrt u svet stripa, Stalker nastavlja sa izdavanjem delâ koja spadaju u neka od najvažnijih proisteklih iz navedenog časopisa.

Svet Edene, u integralnom izdanju, prvi put na srpskom, i to na ćirilici. Preko četiristo stranica priče koja, pod okriljem fantastike, snova i filozofije meandrira kroz teme i žanrove, dok se crtež menja i evoluira u ritmu Mebijusovog principa neprestane promene.

Nakon više od pet decenija karijere, ovo je prvo albumsko objavljivanje Kazinih stripova u Srbiji. Paralelno sa tim i zapadni svet ponovo otkriva ovog velikana, pošto su se na engleskom i francuskom nedavno pojavili integrali njegovog Le Monde d'Arkadi.

Kako bi nadoknadio neopravdanu  zapostavljenost Kaze na ovim prostorima, Stalker u ovoj knjizi predstavlja dva albuma, Arhe i Lajla.

U pravom duhu Métal Hurlanta, ovo su SF ostvarenja protkana nadrealizmom i erotikom.

Na prošlogodišnjem Sajmu Stalker je promovisao Legende današnjice, prvi tom sabranih dela Enkija Bilala, velikana svetskog stripa, rođenog u Beogradu. Za nedavno završeni Salon stripa izdali su kompletnu trilogiju Nikopol, koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja ovog autora.
Sajam će biti jedinstvena prilika da se ovaj album nabavi po promotivnoj ceni.

Golconda

Pokretanje edicije Majstori stripa u prvom kvartalu ove godine označio je početak nove i važne etape Golcondinog izdavaštva. Naslovi koji bi trebalo da se pojave u narednih par dana potvrđuju ozbiljnost ove kuće da srpskoj publici omogući čitanje dugo iščekivanih klasika.

Pravo je čudo kako se dosad niko od izdavača sa ovih prostora nije prihvatio izdavanja Žižeovih stripova u integralnom formatu, budući da se radi o rodonačelniku frankobegijskog stripa. Golkonda je odlučila da tu nepravdu ispravi, najavivši prvi integral legendarnog Džerija Springa, svojevrsne prethodnice Bluberiju, ali i evropskom vesternu uopšte. Prva knjiga će obuhvatati četiri priče, u crno-beloj štampi, kako i dolikuje crtačkim bravurama Žiroovog učitelja.

Nakon prve knjige Majstori stripa, u kojem je započeta retrospektiva uradaka Berardija i Milaca van njihove saradnje na Kenu Parkeru, Golconda u još dva toma zaokružuje njihov opus.

Kroz albume Tiki, Maštarije, Čovek s Filipina i Dobro došli u Springvil, sabrane u ovim knjigama, može se uživati u radu dvojice savršeno kompatibilnih majstora i videti sva raskoš njihovog talenta.

Na četrdesetu godišnjicu objavljivanja prvog albuma stižu čak dva integrala od po četiri epizode serijala XIII, scenarističkog čeda Žana Van Hama, što samo po sebi treba da mu bude preporuka.
Jedan od najpopularnijih serijala u Francuskoj pripovest je o čoveku koji se budi lišen memorije, ne sećajući se ničega iz života koji je do tada vodio. U potrazi za sopstvenom prošlošću zadire sve više u svet političkih zavera.

Lokomotiva

Za razliku od većine izdavača, Lokomotiva je većinu novih izdanja objavila za Salon stripa. Domaćoj publici su predstavili neke od naslova sa kojima nije imala prilike da se susretne, u formatu kakav im priliči. Takođe, još jednom su potvrdili naklonost ka radovima crtačâ čiji grafički izrazi spadaju u najveće domete ovog medija.

Schuiten i Peeters su se, u čast godišnjice Žila Verna, nakon dugogodišnje pauze vratili Opskurnim gradovima. 

Upravo novim albumom, Povratak kapetana Nema, ekipa iz Lokomotive započinje rad na čuvenom serijalu, u kojem se svaka od priča može čitati nezavisno od drugih.

Segurin i Ortizov Ombre je još iz vremena publikacije u magazinima tokom osamdesetih dobro znan domaćoj publici. Lokomotiva prestavlja još dva naslova ovog dvojca: Morgan i Barton & Kib.

Prvi je kriminalistička priča, mahom smeštena u zatvorski krug. 
Drugi je skup duhovitih naučnofantastičnih priča o dvojici prevaranata i njihovim avanturama po svemiru. 

Kroz ove dve zbirke vinjeta, od kojih svaka ima više od dvesta strana, možete uživati kako u raznovrsnosti Segurinog pripovedanja, tako i u Ortizovim kolornim i crno-belim crtačkim majstorijama.

Nausikaja od Vetrovite doline jedna je od mangi na kojima je Hajao Mijazaki radio dok se nije u potpunost posvetio animaciji. Po njenim uvodnim poglavljima je 1984. snimljen istoimeni anime.

Prve dve knjige, od planiranih sedam, premijeru imaju upravo na Sajmu. Za potpun čitalački užitak, manga je štampana na povećanom formatu, znatno većem od standardnih tankobona.

Makondo

Jedna od retkih kuća koja, barabar sa stranim, neguje prezentovanje radova domaćih autora. Tako su za Salon izdali čak dva stripa Dušana Reljića, a ovom prilikom:

O Konanu Stevana Subića, jednoj od najboljih adaptacija Hauardovih priča, sam, čim se pojavio, pisao na ovom blogu. Makondo je za ovogodišnji Sajam pripremio pravi spektakl, odlučivši da objavi deluks izdanje, u crno-beloj tehnici, na povećanom formatu. 

Darkwood

Za razliku od prethodnih godina, u kojima je čitaoce tokom Sajma iznenađivao obiljem novih stripova, Darkwood je ovoga puta produkciju mudro rasporedio na celu godinu.

No, to ne znači da za ovu prigodu nisu spremili nekoliko iznenađenja.

Titan Comics je tokom prethodne godine započeo rad na novom serijalu o omiljenom nam Varvarinu. Crtač Rob de la Tore je odmah prepoznat kao dostojni naslednik Džona Bjuseme.

U ovoj, prvoj knjizi, otpočinje saga o Crnom kamenu, u kojoj će se, sem Konana, naći još neki od slavnih Hauardovih junaka.

Kroz saradnju sa Golcondom, Darkwood donosi jedanaesti dvobroj o avanturama Kena Parkera.

Smešten na Divlji zapad, serijal pun sete, surovosti, preispitivanja moralnih načela i ljudske prirode spada u jedne od najboljih ne samo u žanru vesterna, nego u devetoj umetnosti uopšte.

Čarobna knjiga

Jedan od najproduktivnijih domaćih izdavača i na Sajam dolazi sa pregršt novih naslova, namenjenih čitaocima najrazličitijih uzrasta i senzibiliteta.

U rekordnom roku Čarobna knjiga je stigla do šestog, završnog integrala Spirua i Fantazija, kao i do sedamnaestog integrala Taličnog Toma. Opštepoznato je da oba dela spadaju u sam vrh devete umetnosti, te da su nešto što svaka poštena kuća treba da poseduje.

Treći Konan na ovoj listi. Iako nije reč o stripu, već o ilustrovanoj priči, nalik Lavkraftovim, ili onima o Vešcu, u pitanju je izdanje koje je jednako zanimljivo stripoljupcima.

Pre svega, radi se o priči Slonova kula, po mnogima najboljoj o Simerijancu, i to iz pera Roberta E. Hauarda, njegovog tvorca.

Uz to, svaka od stranica je prekrivena ilustracijama Valentena Sešea, autora već istaknutog po radu na stripovima o Konanu, Metabaronima i Khaalu.

Komiko

Kao što je najavljeno, Komiko je svoju godišnju produkciju znatno smanjio. Ipak, na Sajam stižu sa još jednim fenomenalnim naslovom: 

Dva važna jubileja, stogodišnjica rođenja Rejmona Mašeroa, evropskog pandanaVoltu Dizniju i sedamdesetegodišnjica od objavljivanja prve epizode njegovog Krcka, nisu mogla da proteknu bez izdavanja drugog, od planirana tri integrala ovog stripa.
Krcko, hrabri mali puh, i njegova šumska družina bore se za pravdu i ekologiju, upadajući u nove sukobe sa Antracitom i njegovom bandom crnih pacova.
Ostvarenje toliko slojevito da ga mogu čitati pripadnici najrazličitijih generacija.

Najkula

Najkula je, među đomaćim izdavačima, jedan od najvećih promotera frankobelgijske škole stripa. Za Sajam su pripremili čak tri albuma Tintina, naslova koji je temeljac kako pomenute škole, tako i celokupnog medija.

Na kraju treba napomenuti da, pored promotivnih cena novih naslova, izdavači tokom trajanja Sajma nude velike popuste za stara izdanja i pojedine komplete. Idealna prilika za otpočinjanje ili popunjavanje kolekcije!

Noć bez kraja: U diktaturi je sve lažno

 

Sredinom XX veka, u vremenskom intervalu kojem nije lako odrediti početak i kraj, odigrao se hispanoamerički bum. Radi se o jedinstvenom fenomenu u istoriji svetske književnosti. Naime, pisci iz Južne i Centralne Amerike, među kojima su najistaknutiji Márquez, Llosa, Cortázar i Fuentes, združeno su stupili na svetsku literarnu scenu i u žižu interesovanja intelektualne javnosti stavili do tada zanemareno kulturno-umetničko područje. Njihov doprinos se ne ogleda samo u činjenici da su čitalaštvu predstavili egzotičnost i mistiku predela kao što su Karibi ili Amazonija, već to što su preneli duh tradicije iznikle na jedinstvenom spoju mitova indijanskih urođenika sa evropskim nasleđem španskih i portugalskih osvajača. Iz te i takve tradicije proistekao je stil poznat kao magijski realizam. Političke okolnosti su, sa druge strane, dovele do razvitka žanra romana o diktatoru, gde su najpoznatiji Asturiasov Gospodin Predsednik, Márquezova Patrijarhova jesen, Carpentierovo Pribežište u metodi, Bastosov Ja, vrhovni i Llosina Jarčeva fešta. 

Upravo na žanrovskim osnovama romana o diktaturi i stilskim postupcima magijskog realizma počiva strip Noć bez kraja, scenariste Carlosa Trilla i crtača Dominga Mandrafine, čije se novo izdanje nedavno pojavilo pod okriljem zagrebačke izdavačke kuće Fibra. Ipak, ne treba pomisliti da se radi o jeftinom naslanjanju stripovskih autora na već razrađene književne obrasce. Znano je ljubiteljima devete umetnosti da se, paralelno sa književnim bumom, dešavao i procvat hispanoameričkog, pre svega argentinskog stripa, kao i to da su upravo argentinski autori, u čiji sam vrh Trillo i Mandrafina spadaju, zaslužni za to što se strip danas doživljava kao nešto više i značajnije od puke zabave. 

Zaplet Noći bez kraja počinje onda kada Melinda Centurion, Djeva Čista, zanosna mlada žena čuvena po svojim vrlinama i isceliteljskim moćima, ujedno nećaka Velikog Lutka, guvernera banana-republike La Colonie, dolazi u bar El Rey Mago. Tu je kako bi potražila pomoć od Donalda Reynosa, bivšeg policajca, sadašnjeg alkoholičara. Da bi ga privolela da joj pomogne, mora da mu ispriča svoju priču,  ružno naličje opšteprihvaćene predstave o njoj. Donald saznaje da je lik mitske device smišljen kako bi žene, ugledajući se na nju, prestale da ležu sa svojim muževima. Krajnji cilj je smanjenje broja sirotinjske dece, koja bi se kasnije pridružila gerili. Tim saznanjem počinje da se razmotava klupko zavera i spletki, koje vode poreklo od samog državnog vrha. Što broj razotkrivenih spletki biva veći, to su glavni junaci primoraniji da se više skrivaju i beže, tražeći utočište među prostitutkama, članovima gerile, u kući pisca koji je osmislio famu o Djevi Čistoj, dok im je demonizovani profesionalni ubica Iguana na tragu. 

Tako se ovaj strip, pored nasleđa hispanoameričke književnosti, oslanja i na tradiciju tvrdokuvane literature, na šta jasno ukazuje njegov prvobitni naslov Zelena žetva (Cosecha verde), svojevrstan omaž Dashielu Hammetu, jednom od rodonačelnika ovog žanra, i njegovom romanu Crvena žetva.

Kao što se vešto poigrava žanrovima, Trillo se u ovom ostvarenju poigrava i rušenjem četvrtog zida. Čak troje likova ima ulogu homodijegetičkog pripovedača. Pisac Milton Bates, pevačica Tropico i vlasnica bordela Mama Baremba komentarišu radnju, obraćaju se čitaocu, pričaju mu o prošlosti likova, pa se s vremena na vreme zajednički oglase, nalikujući na pravi hor iz antičkih drama. Iako rizikuje da time naruši realističost dela, Trillo uspeva da sve vreme ostane uverljiv, maestralno koketirajući kako sa tim postupkom, tako i sa magijskim, neodređenim, neobjašnjivim, kao što su ozloglašeni Iguana ili pak naslovna noć bez kraja, koja otpočinje negde pri sredini stripa. U maniru velikih majstora magijskog realizma koristi laži da bi ispričao istinu, kako bi naslovom svoje studije o ovom književnom fenomenu rekla Anne C. Hegerfeldt (Lies that Tell the Truth). Istovremeno, Noć bez kraja glorifikuje umetnost, naročito književnu i dramsku, svedočeći o njenoj moći da zavodi, obmanjuje, ali i da bude ta koja će pomoći da se do istine dođe. 
 

Iguana

Mandrafinin crtež stoji rame uz rame sa Trillovom pričom. Snažnim kontrastima i obilatim nanosima crne naglašava noar atmosferu. U crno-beloj verziji ovog stripa chiraroscuro dolazi do izražaja. U kolornoj, kakva je i Fibrina, republika La Colonia dobija na punoći, egzotičnosti, izbor boja ima sinestetičko dejstvo, te zvuci, klima i mirisi njenih predela izbijaju iz stranica. Stilski se krećući između realizma i groteske, Domingo pred očima čitalaca oživljava zadrigle političare i njihove potčinjene, ocvale prostitutke i posrnule likove svih fela. Duplirajući granične linije, tvoreći utisak grafizma nalik linorezu, eksplicitno markira retrospektivne scene (u bojenoj verziji dodatno istaknute upotrebom sepia tonova) odvajajući ih od trenutka radnje dela.

Da se zaključiti da su obojica autora ovog stripa bili na vrhuncu svojih kreativnih potencijala dok su radili na njemu. Trillo je poznat po pisanju stripova kraće forme, kao što su Alvar Mayor, Hodočasnik zvijezda, te nešto kasnije objavljeni Spaghetti brothers, takođe u kolaboraciji sa Mandrafinom, gde neretko ulančavanjem epizoda stvara dužu priču. Međutim, ovde pokazuje da je kadar da sa lakoćom iscela ispripoveda i duži narativ. Domingov stil, krajnje autentičan, i dalje je bliži realizmu nego karikaturalnosti, za razliku od onog koji je primenio u Iguani, svojevrsnom nastavku ove priče.

Zdenko Lešić u Teoriji književnosti, objašnjavajući pojam magijskog realizma piše: ,,Ništa nije onakvo kako nam izgleda, glavni je efekt tih djela koja na taj način dovode u pitanje osjećaj sigurnosti koji imamo u svjetu koji navodno znamo”. U Noći bez kraja je ovaj učinak u potpunosti postignut, jer se radi o delu koje duboko podriva veru ne samo u diktature, već u sisteme moći uopšte. Gerilska parola: ,,U diktaturi je sve lažno”, koja se javlja u završnici stripa, stoga postaje moto koji čitalac preuzima kao važan faktor pri razmatranju realnosti koja ga okružuje.   

Teksas Kid, moj brat: Sve srećne porodice...

 

Jedna od najotrcanijih fraza koje stvaraoci sa ovih prostora koriste pri davanju intervjua glasi: ,,Sva moja dela su mi kao deca”. Darko Macan u svojoj noveli Teksas Kid, moj brat, koju je Igor Kordej adaptirao u istoimeni strip, kao da do ekstrema ispituje krajnje implikacije ove floskule. 

Naime, zaplet počinje onda kada se na vratima kuće Tomislava Branta, čuvenog stip autora, pojavi ovaploćeni Teksas Kid. Radi se o imaginarnom junaku, čije avanture Tomislav crta i piše ravno pola veka. Dok Kid harizmom i hrabrošću bere simpatije svih u čijem se prisustvu nađe, njegovo pojavljivanje dodatno narušava već dovoljno nestabilne porodične odnose u domu Brantovih, pre svega između Tomislava i njegovog sina Radovana. 

,,Je l' ovde živi Tomislav Brant?”

Macanova novela je prvobitno objavljena 1992. u Tamnom vilajetu 2, zborniku jugoslovenske fantastike. Kasnije je uvrštena i u zbirku Teksas Kid (i još neka moja braća), koja je poslužila kao okidač za nastanak stripa. Tada je, pak, Macan angažovao Kordeja da ilustruje naslovnicu knjige. Od trenutka kada je Kordej dobio ideju da napravi strip adaptaciju ove novele, pa do momenta objavljivanja proteklo je dvadesetak godina. Svetsku premijeru strip je doživeo u novembru godine koja je na izmaku, izdanjima u Srbiji i Hrvatskoj. U samom radu na njemu autor je, više ili manje aktivno, proveo petnaest godina. I to se vidi. U svakom kadru, svakoj liniji. 

Pri adaptaciji književnog dela u strip najčešće se događaju dve stvari. Prva je da stotine stranica romana budu skraćene na svega nekoliko desetina tabli stripa, čime nužno dolazi do simplifikacije, neretko i banalizacije izvornog materijala. Druga je ta da izvornik biva povod za beskrajno i besmisleno duge franšize. Retki su oni koji su uspeli da naprave dobar balans između izvornika i adaptacije. Radom na Teksas Kidu Igor Kordej je iznova, nakon legendarnog Vama, dokazao da mu je mesto upravo među njima. 

Uspešnost ove adaptacije ogleda se na više nivoa. Jedan se tiče načina na koji je pripovetka koja u svom štampanom formatu broji dvadeset i kusur strana pretočena u strip koji se proteže na dve stotine osamnaest tabli. Pritom, Kordej nije veštački ubacivao preteran broj epizoda koje se ne nalaze u tekstu novele. Ali, onih par koje je dodao, kao i metod kojim je događaje opisane u Macanovom tekstu adaptirao i razradio, produbljuju likove i daju intenzivniju motivaciju njihovim postupcima. 

Nisu samo likovi ti kojima je Kordej dao dodatnu punoću. Hronotopi takođe igraju bitnu ulogu. Vremenski interval od preko osamdeset godina jugoslovenske i hrvatske istorije, kao i lokaliteti na kojima se radnja dešava dočarani su na impresivan način. Adekvatna kostimografija i arhitektura su jedna stvar. Međutim, detalji su ti koji ovaj strip dižu na viši nivo. Naročita pažnja posvećena je Zagrebu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, gde se, pored tadašnjih prominentnih mesta okupljanja omladine, mogu videti i kultni časopisi, poput Poleta i Čika. Podjednako minuciozno obrađen je i trenutak u kojem se radnja glavnog narativnog toka odvija, odnosno kraj prve dekade dvehiljaditih. Tako će ljubitelji devete umetnosti svakako prepoznati nazive svojih omiljenih izdavača u sceni obeležavanja jubileja nastanka Brantovog Teksas Kida, neke od hrvatskih strip autora okupljene za kafanskim stolom, ali i brojne omaže, među kojima su oni Mauroviću i Alanu Muru najočigledniji. Sam autor tvrdi da je čitavo delo njegova posveta mangi. 

Ranije je već pomenuto da je vreme koje je Kordej proveo u stvaranju ovog dela vidljivo u njegovom grafičkom aspektu. Igor se vratio crno-beloj tehnici, koju je primenjivao na počecima karijere. Ipak, stil je donekle drugačiji. Šrafure više nisu onako guste, već laganije, i deluje kao da su rađene olovkom, ili ugljenom. Vešto ubačena crvena boja, koja s vremena na vreme bljesne sa pojedinih stranica, poput semafora upozorava na opasnost. Kadriranje i montaža snažno apostrofiraju intenzitet pojedinih događaja. Naročito onih u čijem su centru scene nasilja ili seksa.     

Nije lako odrediti žanr niti tematiku ovog stripa, a ne zaći u prepričavanje. Uprkos onome što naslov sugeriše, sigurno se ne radi o vesternu. Drame ima u izobilju, akcije takođe. Kao i meta stripskih momenata, posvećenih životima dve generacije autora, razlikama u njihovim senzibilitetima, raspravama koje odatle proističu, te odnosu autora i dela. Povrh svega, ovo je priča o porodici i saodnosima njenih članova.

Izvesno je da se radi se o budućem klasiku, delu o kojem će se u svetu tek pričati i pisati.

P.S. Srpsko izdanje stripa Teksas Kid, moj brat objavila je izdavačka kuća ,,Veseli četvrtak”. Pored tekstualnih i dodataka u vidu skica, kao svojevrstan poklon uz njega ide i sveščica sa originalnom Macanovom novelom. Za hrvatsko izdanje zaslužna je ,,Fibra” i ono je objavljeno u čak dva formata. Jedan je de luxe A4, dok je drugi, po Kordejevoj želji, manga format.