Berserk: Sjaj oštrice u tmini

U maju 2021. preminuo je Kentaro Miura, jedan od najvećih japanskih, a ako mene pitate, i svetskih autora stripa. Time je prekinut njegov preko trideset godina dug rad na serijalu Berserk, kao i na tek započetom Durankiju. Bespoštedan rad, prepun samopožrtvovanja, uzeo je danak. Ovaj svet je napustio sa svega pedeset i četiri godine, a stvaranju svog magnum opusa posvetio je skoro pa čitav život. Tekuća godina donela je, koliko-toliko utešne vesti i za strane i za domaće ljubitelje Berserka. Serijal je nastavljen i priču će, na osnovu sećanja na razgovore sa autorom dovršiti njegov najbolji prijatelj, Kođi Mori, uz pomoć Miurinih asistenata. Domaća publika je, pak, konačno dočekala početak objavljivanja ovog dela, pod okriljem izdavačke kuće ,,Darkwood”.

Pre nego što krenemo sa pričom o samom delu, moram da naglasim da nisam preterani fan mangi. Hiperprodukcija i okrenutost uglavnom tinejdžerskoj publici su mahom uticali na izvesnu rezervisanost koju osećam prema ovoj grani stripovske umetnosti. Otkuda onda ovolika oduševljenost Berserkom, mogli bi se zapitati čitaoci ovog bloga. Naime, imao sam sreću da o ovom serijalu ne samo čujem, već i mnoge bitne detalje zapleta saznam od verovatno najvećeg fana sa ovih prostora petnaestak godina pre nego što sam počeo da ga čitam. Snažan autorski pečat, ozbiljnost tema koje obrađuje i slojevitost priče privukli su me njemu. I dobrana upoznatost sa narativom nije nimalo smetala pri prvom iščitavanju, čak naprotiv. Miurino vrsno pripovedačko umeće se, uostalom, nikada nije baziralo na jeftinim scenarističkim trikovima, te na večitoj čitalačkoj zapitanosti ŠTA će se sledeće destiti. Nasuprot tome, akcenat je na minucioznom kreiranju spleta događaja koji ukazuju na to KAKO i ZAŠTO do određenog zbivanja dolazi.

Priču, koja je nastajala preko trideset godina, i koja se, do trenutka Miurine smrti, protezala na nekoliko hiljada strana, nije lako sažeti u par redaka. Uprkos tome, tekst kojim je ,,Darkwood” najavio prvi tom ovog stripa deluje sasvim adekvatno da privuče pažnju novih čitalaca: ,,Njegovo ime je Gats, crni vitez, ratnik čije se ime spominje samo kroz šapat. Nosi džinovski mač, železnu ruku i ožiljke iz bezbroj bitaka. Obeležen je žigom koji privlači sile mraka na njega. Ali Gats ne postaje lako njihova žrtva, poseći će svakoga iz redova tame ili bilo kog drugog ko je dovoljno lud da mu se suprotstavi”. E, sad, dok bi navedeni elementi manje veštom scenaristi poslužili za stvaranje izuzetno kul, ali jednodimenzionalnog lika, Miura ih pažljivo razrađuje, obrazlaže i  upotrebljava za pričanje jedne od najtragičnijih priča u istoriji stripa i svekolike umetnosti. Otuda žanrovska odrednica mračna fantastika (dark fantasy), dobro opisuje sveukupan ton serijala. Zaista, nema mraka kroz koji Kentaro nije proveo svog glavnog junaka i nema nesreće koju mu nije sručio na glavu. Gats, međutim, ne lamentira nad hudom sudbinom, nego joj konstantno prkosi. Tminu oko sebe i tminu u sebi rasteruje oštricom gigantskog mača. Čitalac je, pritom, u prilici da život protagoniste prati od samog rođenja.

Visok nivo pažnje autor pridaje karakterizaciji drugih glavnih, ali i sporednih likova. Neretko čak i demoni dobijaju karakterno produbljenje i ljudski lik. Kao što vremenom biva predočeno kako je došlo do toga da Gats, obogaljen, tumara svetom prepunim demona, tako s vremena na vreme bivaju otkrivene okolnosti koje su navele pojedince da posrnu i svesno preuzmu demonski lik. No, neću otkrivati previše, već samo želim da istaknem da svaki detalj igra važnu ulogu u nastajanju izuzetno slojevitog narativa, u kojem nema prostora za Deus ex machina trenutke. 

Retki su primeri u istoriji stripa da su se vrhunski scenario i maestralan crtež susreli u istom naslovu, a još ređi da su crtač i scenarista jednog takvog ostvarenja ista osoba. U Miurinom delu oba igraju jednako važnu ulogu i kvalitativno prate jedno drugo. Ono što ljubitelje devete umetnosti koji nisu skloni mangama može privući Berserku jeste upravo crtački stil. Način na koji Kentaro vizuelno uobličava jednu alternativnu viziju evropskog srednjeg veka prethodnike ima u Fosterovom Princu Valijantu i Bjuseminom Konanu. To se prevashodno ogleda u detaljnom dizajniranju oklopa, oružja, zamkova i bojnih mašina. Sa druge strane, vidan je uticaj renesansnih majstora, pre svega Direra i Boša, ali i savremenijih umetnika, poput Morisa Eshera. Uživaoci popularne kulture će prepoznati elemente estetike filma Hellraiser, te književnog serijala Elrik od Melinbonea, i povrh svega, maštovit prikaz čudovišta, dostojan H. F. Lavkrafta. Svakako, tu je i naročit japanski osećaj za režiranje akcionih scena, primetan kako kroz dinamičnu organizaciju kadrova, tako i kroz često menjanje perspektive. Ipak, ne treba pomisliti da je zbog navedenih uzora Miurino delo išta manje originalno, već su oni poslužili kao osnov na kojem će on izgraditi autentičan stil, koji je tokom decenija rada na serijalu konstantno evoluirao. 

Uticaji: Esher i Hellraiser

Kao što je ranije rečeno, rad na Berserku su nastavili Kouđi Mori i Kentarovi asistenti. Ne bih previše o tome, sem da je sada postalo još očiglednije koliko je Miura bio veliki autor, jer se njegovo odsustvo oseća u svakom aspektu.  

Konačno, da se osvrnemo i na ,,Darkwoodovo” izdanje. Format je standardan za mange, što će reći oko 19cm, kao i kod brojnih svetskih izdanja ovog stripa. Jasno je da Miurin crtež vapi da bude prezentovan u većim dimenzijama, ali bi to, verujem, drastično uticalo i na cenu. Upotrebljen je mat papir, solidnog kvaliteta, a i štamparski deo je odlično urađen, tako da crtačke bravure dolaze do izražaja. Pažljiviji čitaoci će zapaziti da su table skraćivane, ali je isti slučaj i u stranim publikacijama. Kao da se format originalnih tabli ne uklapa u dimenzije tankobona. Ostaje žal za tim što stranice na počecima poglavlja nisu u boji, kao u originalnoj verziji, ali da se ne lažemo, ni drugi izdavači sa razvijenijih, da ne kažem bogatijih stripovskih tržišta, nisu sebi priuštili taj luksuz, tako da se to nije očekivalo ni od domaće izdavačke kuće. 

Glavni problem ,,Darkwoodovog” izdanja Berserka jeste prevod. Neko je davno rekao da su za dobar prevod potrebna tri faktora: dobro poznavanje jezika sa kojeg se prevodi, još bolje poznavanje jezika na koji se prevodi i odlično poznavanje samog dela. Kako o japanskom ne znam skoro pa ništa, nisam kompetentan da sudim o prvom faktoru. Međutim, sa velikom sigurnošću mogu reći da je na preostala dva polja prevod umnogome pogrešan. Već pri pogledu na imena poglavlja uočavaju se greške. Prvo od njih, čiji bi tačan naslov bio ,,Crni mačevalac”, u domaćem prevodu nosi naziv ,,Crni vitez”. Kako će se čitalac ubrzo uveriti, Gats nije vitez, niti po tituli, niti po manirima, te mu ovakvo imenovanje nikako ne pristaje. Da ne pričam o kadru u kojem se glavni junak obraća očigledno ženskom demonu i izgovara reči: ,,Ti si taj koji je upao u zamku”. Smeta i to što za dozivanje Gatsa drugi likovi upotrebljavaju nominativ, umesto vokativa. Mogao bih da navodim i druge omaške, ali mi nije cilj da ovaj tekst pretvorim u mrzovoljnu tiradu. Nadam se da će kritike možda stići na pravu adresu, te da ćemo u narednim tomovima Berserka uživati podjednako u tekstualnom, koliko i u vizuelnom delu.

Na kraju, da naglasim da ovo nije strip ,,za decu i osetljive”, ali ga zato svima ostalima najtoplije preporučujem. Pravo je čudo kako je Miuri pošlo za rukom da kvalitet tokom trideset i dve godine održi na veoma visokoj razini. Jak intenzitet emocija, kao i akcije, uz nebrojene mogućnosti za promatranje ljudske prirode, zadovoljiće kriterijume i probirljivijih čitalaca. Stoga, ako ste ljubitelj stripa, a još uvek niste čitali Berserk, nemojte časiti ni časa. Svakako, uprkos gorenavedenim manjkavostima, savetujem kupovinu domaćeg izdanja, pre svega zbog toga što ne zaostaje previše za brojnim stranim, a cenovno je znatno pristupačnije. 

U sećanje na Mebijusa: O dvojici genija i omotu jedne ploče

Danas se navršava deset godina od smrti Žana Žiroa, poznatog i pod pseudonimom Mebijus, verovatno najuticajnijeg autora stripova svih vremena. 

No, o Žiroovoj uticajnosti, njegovom radu na kultnim stripovima kao što je Bluberi, te onima koje je počeo da stvara tokom sedamdesetih godina, kao Mebijus, ili pak radu na Inkalu, nećemo dužiti, jer bi za to bile potrebne desetine, ako ne i stotine stranica. Otuda je za potrebe ovog teksta odabrana omotnica jedne ploče, koja jednako dobro ilustruje njegovu genijalnost.

Žan Žiro - Mebijus

Stara, otrcana fraza kaže da slika vredi hiljadu reči. Za omot duplog LP-ja Are You Experienced / Axis: Bold as Love, napravljenog 1975. za francusko tržište, moglo bi se bez ustezanja reći da vredi i više od toga. Čini se, naime, da ta ilustracija više kazuje o Hendriksu od većine tekstova napisanih o ovom rokenrol titanu. 

Na levoj strani ilustracije, odnosno na zadnjoj strani omota ploče, zatičemo Hendriksa kako jede. Prizor je, po rečima znalaca, preuzet sa fotografije Žana-Noela Kohea. Mebijus je, međutim, svakodnevni, banalni čin unošenja hrane pretvorio u psihodeličnu gozbu. Iz Džimijevog tanjira izdiže se nekakva zelena, vanzemaljska tvar, sa pipcima, ili pak ticalima. U čaši pored obitava jedan podjednako egzotičan i zagonetan organizam. Na sredini stola nalazi se nešto što bi mogao biti dezert, dok su okolo poređane čudne posude za začin. Zapravo, sve na stolu, sem viljuški i jedne posude koja deluje prazno, čini da se posmatrač zapita šta to, zaboga, Hendriks jede. Džimi, pak, deluje smireno i po izrazu lica bi se moglo zaključiti da uživa u hrani. Ne uzrujava ga čak ni to što mu se niz usnu, tik ispod viljuške, sliva crvena kap, bila ona od sosa, ili možda krvi. 

Iz Hendriksove razbarušene ljubičaste kose vije se magla. Kao da ga je Mebijus ,,uhvatio” u trenutku naleta inspiracije za nastanak pesme Purple Haze. Biografi tvrde kako je pesma nastala nakon što je Džimi pročitao naučnofantastičnu novelu Night of Light, čiji autor je Filip Hoze Farmer. U njoj stanovnici udaljene planete s vremena na vreme podležu uticaju ljubičaste izmaglice, koja menja fizičku stvarnost. Njen uticaj kao da se slio i na ovu sliku, te je Hendriksov ručak pretvorio u svemirski obrok. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni pet slika oko Džimijeve glave. Pored toga što neke od njih kao da potiču iz Dilanove All Along The Watchtower, koju je Hendriks na maestralan način obradio, važno je zapaziti i da je na svakoj od njih prikazano Sunce. ,,Slika” i ,,Sunce” su u hipijevskom slengu termini koji označavaju LSD, supstancu koja je bila važan deo mnogih kreativnih procesa te epohe, a čiji su i Hendriks i Mebijus bili uživaoci. Time nas Žiro još jednom vraća na pesmu Purple Haze, te na ona tumačenja koja je posmatraju kao metaforu za upotrebu psihoaktivnih supstanci. 

Sa druge, odnosno prednje strane omotnice, stvari stoje potpuno drugačije. Gledalac posmatra prizor kroz staklo na vratima prostorije u kojoj Hendriks obeduje. U centru pažnje je naslov albuma, zalepljen za staklo. Spolja se dešava scena nalik nekoj iz gangsterskih filmova. Momci u dugim mantilima, sa dugim cevima i šeširima. Jedan beži, nekolicina ga goni, dok drugi posmatraju. Ceo prizor je u sepia tonu. Dve devetnaestice, naizgled nehajno, stoje ispisane na lampionu i kanti za smeće. Međutim, upravo njihovim spajanjem posmatrač dobija ključ za dešifrovanje enigme ovog kadra. One, zajedno, daju 1919. - godinu rođenja Džimijevog oca. Uprkos tome što o povezanosti Ala Hendriksa sa kriminalnim svetom nismo uspeli da nađemo nikakve informacije, čini se da uvođenje njega u kontekst celog prizora ima više alegorijsku nego realističnu funkciju, baš kao što je i sama scena alegorična. Naime, ona evocira svet pre Drugog svetskog rata, vreme prohibicije, Velike depresije, sa visokom stopom kriminala. Svet kojem su pripadali očevi i majke velikih rok muzičara iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Otuda ovaj prizor, obojen sepia tonovima, deluje kao sećanje, i snažno je kontrastiran šarenilu Džimijeve gozbe. Ono što odudara od celokupne scene jeste poster na kojem je prikazan Hendriks. Kažiprstom uperenim ka nebu, posmatraču ukazuje na belu pticu, koja leti nad glavom čoveka sa pištoljem. Upravo ona, kao ultimativni simbol mira, ovde nagoveštava promene koje je u svet želela da donese generacija čiji je Hendriks jedan od najistaknutijih članova. Mir i ljubav, nasuprot ratu, kriminalu i beznađu, psihodelični šareniš nasuprot sivilu svakodnevice, razbarušenost nasuprot uštogljenosti. Ne treba stoga da vas čudi ako vam se statični prizor legendarnog gitariste kako jede učini mnogo interesantijim, življim i egzotičnijim od scene potere.

Šta se dogodilo sa idealima Džimijeve generacije, dobro je znano. Danas, u vreme koje više liči na sepia prizor sa prednje strane ploče, dobro je pročitati neki od Mebijusovih stripova, pogledati ilustracije na kojima je radio, ili pak pustiti neku Hendriksovu ploču. Kao što rokenrol više nikad nije bio isti nakon pojave Džimija Hendriksa, tako se i strip znatno izmenio pod uticajem Mebijusa. Njihova će vas dela odvesti daleko, dalje nego ijedan psihodelik, dalje od svih sranja koja svakodnevno trpimo. Otuda, na kraju ovog teksta, prilažem još par Mebijusovih ilustracija posvećenih Hendriksu.

Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka

 

Velika stvar u svetu stripa dogodila se već na samom početku godine. Naime, dugoiščekivani album Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka, scenariste Kristofa Beka, i crtača Stevana Subića, rađen za francusku izdavačku kuću ,,Glénat”, doživeo je premijeru krajem januara u Zrenjaninu, a potom i u ostatku sveta. Pošto su retke prilike kada umetnost u Srbiji prednjači pred svetom, autor ovih redaka je pohitao u najbližu striparnicu, kupio pomenuti album, a potom, potaknut njegovim sadržajem, odlučio da iznese utiske.

Međutim pre nego što pređemo na komentarisanje i analiziranje samog stripa, treba se prvo osvrnuti na kontekst njegovog nastanka. 

Osamdeset godina nakon smrti Roberta E. Hauarda, Konanovog tvorca, u Evropi su istekla autorska prava na njegova dela, te su Konanovo ime i lik postali deo javnog domena. Čuvena francuska izdavačka kuća ,,Glénat” iskoristila je šansu da pokrene serijal o Kimerijcu i da konačno pruži priliku evropskim autorima da se okušaju u adaptaciji priča o njemu. Edicija Conan le Cimmérien zamišljena je tako da njome bude obrađen isključivo Hauardov rad na Konanu. Dakle, dvadeset pripovedaka i jedan roman, od kojih svaka priča biva obuhvaćena jednim albumom. Ujedno, za svaki od albuma angažovan je drugi autor, ili pak tim autora. Sve u svemu, koncept koji je već u najavi delovao superiorno u odnosu na ranija pojavljivanja Konana u stripu.

Nažalost, usledio je ne toliko ni hladan, koliko mlak tuš, koji je proizveo jednako mlake reakcije publike. Jedan od problema većine do sada objavljenih epizoda je u tome što su se crtači svojski trudili da Konan što manje liči na sve one kanonske vizuelne predstave ovog lika (pre svega na Frazetinog i Bjuseminog Varvarina). Otuda smo mogli videti Konana sa loknama, punđicama, repićima, kikicama, undercutovima, isfazoniranom bradicom, te raznim drugim elementima hipsterskog imidža. Drugi problem se, kod pojedinih autora, odnosi na nedovoljno poznavanje hiborijanskog doba i sveta koji je Hauard stvorio. Tako je po ko zna koji put hiborijansko doba zamenjeno srednjim vekom, a šumska utvrđenja pretočena u velelepne gradove. Greške koje ljubiteljima Kimerijca nisu mogle da promaknu. E tu stiže Stevan, Zrenjaninac, smrknuta pogleda, da svojom u mastilo uronjenom četkicom vrati Konanu poljuljano dostojanstvo.

Zaista, već je od prvih kadrova objavljenih povodom najave ovog stripa bilo jasno da će se Subićevo vizuelno uobličenje Konana izdvojiti, ne samo među drugim autorima koji su crtali ovog junaka za ,,Glénat”, već i kao jedno od interesantnijih među svekolikim prikazima Kimerijca. Pre svega, Stevanov Konan izgleda kao - KONAN, što se za većinu Konanâ iz serijala koji ,,Glénat” izdaje ne bi moglo reći. To, pre svega, podrazumeva da čitalac pred sobom ima dobro mu znanog crnokosog, mišićavog, džinovskog Varvarina. Ipak, to ne znači da je Subić na bilo koji način preuzeo već gotova grafička rešenja. Čak naprotiv, dao mu je snažan autorski pečat i na izvestan način ga i nadgradio. Minuciozno crtajuċi malje i ožiljke iz brojnih bitaka, svoj prikaz Kimerijca bazirao je, pre svega, na Hauardovim opisima. Istina, i njegov Kimerijac ima bradu, ali ona deluje kao prirodna posledica nemogućnosti junaka da se obrije tokom višednevnog gipčenja kroz pustinju. Gorepomenuta nadgradnja odnosi se na samu karakterizaciju. Naime, Subićev Konan preko lica, a naročito očiju, u skoro svakom kadru ima snažne senke, koje ne samo što doprinose misterioznosti, već čine da Varvarin na momente deluje zastrašujuće. Kao da je Stevan hteo da nam poruči da junak koji se borio protiv tolikih monstruma mora i sam biti pomalo čudovištan.

Pošto dolazimo do dela koji će se baviti pojedinim aspektima radnje stripa, ukoliko već sa njom niste upoznati preko originalne Hauardove priče, ili stripa na kojem su radili Roj Tomas i Džon Bjusema, a ne želite da vam neko pokvari iskustvo prvog čitanja, preporučujem vam da se na tekst vratite nakon što iščitate jedno od ova tri dela. 

Već na početku Bek i Subić pokazuju da neće ići sigurnim, dobro utabanim stazama. Otuda uvodna scena, sa Natalom, Konanovom saputnicom, kako kleči kraj Varvarinovih nogu, a koja je, između ostalog, poslužila i za legendarnu Frazetinu ilustraciju, izostaje. Namesto nje, autorski dvojac pred čitaoca iznosi svu surovost pustinje kojom dvoje protagonista beže od neprijateljske vojske. Upečatljiv je prizor uginule kamile, kojim se snažno podcrtava nemogućnost opstanka u takvim uslovima. Posebno treba istaći i impresivan način (à la maestro Dino Batalja), na koji je Subić šrafurama dočarao pustinjsko tlo. 

 

Frazetin Konan

Pri rubu očaja, kada se Konan već sprema da liši Natalu muka skapavanja od žeđi, u daljini ugledaju nešto što im privuče pažnju.  Na devojčina pitanja: ,,Je li to grad Konane? Ili priviđenje?”, Kimerijac odgovara: ,,Ðavo bi ga znao”. Ovaj jednostavan kadar, u kojem Varvarin daje odgovor, ostaće vam urezan u sećanje dugo nakon što sklopite korice ovog stripa. Njime je Subić pokazao pravu majstoriju, jer je uspeo u onome što je tek retkima pošlo za rukom, a to je da jedan potpuno statičan prizor ispuni tenzijom i akcijom. Na Konanovom licu nema grimase, ali se zato iz njega iščitavaju kako želja da se krene ka novootkrivenom gradu, tako i strepnja od onoga što bi tamo mogao zateći.

 

,,Ðavo bi ga znao”

Vizuelno rešenje samog Ksutala krajnje je zanimljivo. Grad je smešten u udolini, a opasan je kulama i minaretima. Otuda u jednom kadru deluje kao da glavni junaci ove priče ulaze u čeljusti kakvog gigantskog monstruma, čime je veoma suptilno nagovešten dalji tok radnje. 

Jednako je dobro dizajniran i enterijer Ksutala, prepun ornamenata kojima se naglašava sveopšta dekadencija u koju su stanovnici ovog inače veoma naprednog grada zapali. Svaka prostorija ima upečatljiv vizuelni identitet, a vidno je i ponavljanje pojedinih simbola. Ovde treba izneti pohvalu na račun Ðulije Brisko, čije je kolorističko umeće, te obilato korišćenje ljubičastih i narandžastih tonova umnogome doprinelo dekadentnoj atmosferi.

No, da ne dužimo previše sa enterijerima i eksterijerima, već da pređemo na ono po čemu su dela o Konanu čuvena – makljažama i čudovištima. Robert E. Hauard, tvorac Konana, poznat je po veoma pažljivom građenju atmosfere, te mi je naročito drago da su Bek i Subić ukačili tu nit i verno je ispratili. Tako već pri samom ulasku u Ksutal Varvarin i Britunka, a i čitalac, vide da stvari baš i nisu kakve treba da budu. Sablasnost grada ponajbolje opisuju Konanove reči: ,,Ne dopada mi se ovo mesto gde mrtvi vaskrsavaju i gde usnule ljude guta senka tako da od njih ostane tek trag krvi!” Ono malo ljudi koje njih dvoje viđaju ili su uronjeni u san, ili su budni ne bivajući svesni razlike između ova dva stanja. Ujedno, povremeno se niz zidove spušta neobična senka koja ih guta, a Subić je izvanredno uspeo da prenese šok, stah i nevericu Konana i Natale koji sve to posmatraju. Tek pri susretu sa Talidom, ženom koja nije rođena Ksutalka, naši junaci saznaju više o ovom izopačenom gradu. Naime, stanovnici, inače u tehnološkom i naučnom smislu veoma napredni, redom su ovisnici o ekstraktu crnog lotosa, koji izaziva narkozu propraćenu lepim snovima. Sa druge strane, među njima obitava Tog, neka vrsta božanstva, kojem oni s vremena na vreme fatalistički dopuštaju da ih proždere. Jedino čime se u budnom stanju bave jesu čulna uživanja. Ovde, po ko zna koji put, treba pohvaliti Subićevo umeće i osećaj za detalj. Usputnim motivom, rojem muva koji leti oko usnulih Ksutalaca, uspeo je da dočara dekadenciju više nego što bi manje vešti autori čitavim stranicama. 

Na Konanovu i Natalinu nesreću, Talida se zatreska u Varvarina. I baš tada, kada je Kimerijac odbije, i zamoli da njemu i njegovoj saputnici pokaže izlaz u pustinju, počinje prava akcija. Ona kidnapuje Britunku, vezuje je i bičuje, prepuštajući je na milost i nemilost Togu, dok Konana ostavlja da se bori sa hordom razjarenih Ksutalaca. Scena borbe je veoma dobro prikazana, i izuzetno dinamična, zbog, pre svega, stalnog menjanja perspektiva i eksperimentisanja sa organizacijom kadrova.

Dok se Konan probija kroz gomile neprijatelja, Talida muči Natalu. U tom momentu, ponovo se niz zidove spušta ,,gmizava sen” i proždire Talidu. Tek nakon toga, prvi put, na dve stranice, vidimo Toga u svoj njegovoj grozomornosti. Drago mi je da Subić spada u onaj red malobrojnih crtača koji su upoznati sa povezanostima Hauardove poetike sa Lavkraftovim Ktulu mitosom. Zbog toga Tog deluje kao neodređena džinovska crna masa pipaka i očiju, mešavina senki i tkiva, koju Konan, na jedvite jade, uspe da savlada. I, moram priznati da mi je drago što se u vizuelnom rešenju monstruma odustalo od ,,žabljeg lica” koje Hauard navodi opisujući ovo stvorenje. Time je Tog postao još neobičniji i udaljeniji od konkretnog i znanog sveta.

Da se ovaj tekst ne bi pretvorio u panegirik, valja izneti i par zamerki. Pitanje koje se nametnulo već pri pogledu na prve stranice je: ,,Zašto, Kromovih mu đavola, Natala pustinjom hodi u toplesu?” Nije da imam nešto protiv toplesa, čak naprotiv, ali mi je sasvim jasno da bi nakon provedenih par dana u pustinji bila pečenija nego Klint Istvud u Dobar, loš, zao. Poprilično zbunjen, prelistam Hauardovu pripovetku i vidim da je u njoj Britunka ogrnuta nekom lakom tunikom. Konan, sa druge strane, u stripu nosi ogrtač sa kapuljačom, i ni na kraj pameti mu ne pada da ga džentlmenski prepusti svojoj saputnici. No, Eros je oduvek igrao važnu ulogu u popularnosti delâ o Varvarinu, tako da se, u tom kontekstu, ovom propustu i može progledati kroz prste.

Ako se prva zamerka odnosila na Eros, drugu upućujemo Tanatosu. Kao što je već navedeno, nakon što Talida kidnapuje Natalu, Konan ostaje sam u ogromnom i mračnom hodniku, nakon čega ga napada skupina Ksutalaca. E, sad, kod Hauarda jasno piše da ih je bilo dvadesetak, dok ih u stripu ima pedesetak. Ovo potpuno bespotrebno povećanje broja neprijatelja deluje kao podilaženje konzumentima superherojskih sadržaja, koji bi Konana, ukoliko pobije ,,samo” dvadesetak protivnika, mogli proglasiti šonjavkom.

Treća, i poslednja, zamerka odnosi se na deo pred samu završnicu stripa. Opštepoznata stvar ljubiteljima Varvarinovih avantura je da je Ksutal epizoda u kojoj se Konan nalazi najbliže smrti. Iz borbe sa Togom izlazi unakažen, sa zjapećim ranama iz kojih lipti krv. Hauard je ovu situaciju rešio uvodeći motiv napitka nalik vinu, o čijoj čudesnoj sposobnosti da leči rane protagonisti saznaju od Talide. Stoga, na kraju priče, Varvarin ispija vino i time se spasava od sigurne smrti. Međutim, u stripu koji je pred nama, ovaj motiv izostaje. Umesto vina, Konan sebi intravenozno daje malu dozu ekstrakta crnog lotosa, tek toliko da odagna bol i izazove blage halucinacije, i sa Natalom nastavlja put ka najbližoj oazi. Iako Hauardova ideja o čudesnom napitku koji za tren leči rane može delovati naivno, premda u skladu sa tehnološkim dostignućima Ksutalaca, činjenica da u stripu Kimerijac nastavlja put kroz surov pustinjski predeo, dok obilato krvari, deluje krajnje nelogično. Možda je u prvobitnoj ideji za scenario i postojalo ukazivanje na isceliteljska svojstva crnog lotosa, možda Konan zna za ta svojstva, možda u oazi do koje on i Natala stižu postoji neko, ili nešto, što bi moglo za izvida tako opasne povrede, ali to nama, čitaocima, ni u jednom trenutku nije predočeno. Stoga se ovo ne da protumačiti drukčije nego kao scenaristički previd.

Ako je ovo jedini ozbiljniji previd kojem se može zameriti, autori su se višestruko iskupili scenom koje u originalnoj priči nema, a koja se odvija na poslednjih par stranica. No, o njoj vam neću ama baš ništa reći. Ostavljam vam da u njoj sami uživate i da je promišljate.

Uprkos gorenavedenim propustima, treba naglasiti da se radi o zaista izuzetnom stripu. Ovde pre svega misim na grafički deo, ali i na sposobnost autorskog dvojca da razume Hauardov svet, a da potom i publiku uvuče u njega. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su priči staroj devedeset godina i nekoliko puta adaptiranoj u formu stripa uspeli da podare svežinu i jak autorski pečat.

Za kraj, valjalo bi reći ponešto i o samom izdanju. Izdavačka kuća ,,Makondo” svojski se potrudila da ono bude odrađeno na veoma visokom nivou. Dimenzije albuma identične su francuskim (32x24cm), što znači da će i domaća publika moći da vidi Subićeve crtačke bravure na velikom formatu. Ono što predstavlja pravu ekskluzivu je činjenica da srpsko izdanje ima skoro desetak stranica više od francuskog. Na tim stranicama čitalac može uživati u par uvodnih tabli ovog stripa u crno-beloj tehnici, skicama i konceptima koje je Stevan pravio za ovaj album, kao i fenomenalnoj alternativnoj naslovnici.

Otuda vam, pošto je strip štampan u svega petsto primeraka, najtoplije savetujem da ga pazarite što pre, a ako ste u prilici, svratite 18. februara u Francuski institut u Beogradu, gde će biti upriličena promocija, te ćete moći da čujete i vidite Stevana Subića, saznate ponešto o nastanku stripa i da kupite album po promotivnoj ceni.

Dobrodošli!

 

Sa mojim pisanijem o rokenrolu, bluzu, kantriju i ostalim srodnim im žanrovima ste se možda već sretali, ili ćete se tek sretati na portalu Balkanrock. Vesti iz sveta muzike, najave koncerata, recenzije albuma i izveštaje sa koncerata svakako ću i ubuduće nastaviti da objavljujem na tom sajtu. 

Ovim blogom, pak, želim da predstavim druge aspekte svojih interesovanja, pre svega vezanih za strip, književnost, film i popularnu kulturu uopšte.

I uprkos tome što pisanje bloga počinjem u vreme kada je ta aktivnost odavno passe, već će se prvi tekst ticati jednog dela koje je tek ugledalo svetlost dana.

Stoga, ne menjajte kanal!