Milo Manara: The Magnificent Adventure

 

Američka izdavačka kuća Fantagraphics je za decembar najavila objavljivanje prvog toma Manarinog serijala o Đuzepeu Bergmanu (Giuseppe Bergman), naslovljenog The Magnificent Adventure. Ovaj strip je pre trideset i kusur godina već objavljen na engleskom, kao The Great Adventure: HP and Giuseppe Bergman, a potom, nešto skorije, sa novim prevodom u okviru edicije The Manara Library. Novo izdanje je i povod da se setimo ovog nesvakidašnjeg ostvarenja.

The Magnificent Adventure, ili The Great Adventure, kako vam drago, debitantski je autorski strip Mila Manare, odnosno prvi za koji je on pisao scenario. Premijerno je objavljen 1978. u magazinu À Suivre, a već u njemu je autor pokazao kapacitet da iznese dužu pripovednu formu grafičkog romana. U skladu sa koncepcijom magazina, radi se o delu za odraslu publiku, koje poseduje prevratnički duh u odnosu na ustaljene obrasce devete umetnosti, prevashodno u naratološkom, ali i pripovednom smislu.

No, pre prelaska na samo delo i njegove poetičke osobenosti, treba se bolje upoznati sa junakom i okolnostima u kojima se nalazi. Ko je Đuzepe Bergman? Moderan mladi čovek, u okruženju Italije sedamdesetih godina XX veka, umoran od rutinizirane svakodnevice, jalove, neinspirativne. Prepun frustracija usled vođenja monotonog života, plaćanja poreza, računa, kontakta sa činovničkim aparatom, te nedovoljnim stepenom kontrole nad sopstvenim životom, jedini izlaz vidi u avanturi. Tako

Manara i Bergman

se može reći da je Bergman ja, potpisnik ovog teksta, ti, čitaoče, kao i sam Milo Manara, što se vidi po jednoj ,,zajedničkoj” fotografiji autora i junaka. Za razliku od nas, nestripskih likova, Đuzepe šansu da stupi u Veliku Avanturu dobija kada ga čuvena televizijska kuća pozove da bude glavna zvezda rijaliti programa, koji će se upravo ticati njegovih pustolovina, sa neograničenim budžetom i izborom lokacija. I već tu nailazi na prepreku. Nenaviknut na neograničenu slobodu, traži jasnije instrukcije. Producent ga tada upućuje na čoveka zvanog HP, koji se nalazi u Veneciji i koji je Majstor Avanture.

Preuzimajući format rijaliti programa, Manara ovde uspeva da ostvari neposredniji kontakt između protagoniste i čitaoca. Naratološka perspektiva se menja, jer čitalac gubi svoju tradicionalnu ulogu i postaje gledalac. Otuda se javlja i mogućnost rušenja četvrtog zida, te će se Bergman često okretati ka ,,kameri” i komentarisati situacije u kojima se našao. Shodno televizijskom formatu, s vremena na vreme će se, u smeni scena, pri dnu pojedinih kadrova pojavljivati oznaka za ,,rez”.

HP, kojeg Đuzepe traži po Veneciji, je, naravno, niko drugi do Hugo Prat. Jedan od najvećih autora devete umetnosti, Manarin prijatelj, a kasnije i scenarista zajedničkih stripova Indijansko leto i Gaučo. Njegov stav o avanturi, da je moguća uvek i svuda, lajtmotivski se provlači kroz ovo ostvarenje, ali je i snažno kontrastiran Bergmanovoj nesposobnosti da bilo koji od događaja u kojima učestvuje sagleda u avanturističkom svetlu. Stoga odnos ove dvojice obiluje humorom, proisteklog iz Pratovih britkih opaski na Bergmanov račun. U njemu se vide i odjeci drugih učitelj-učenik relacija iz istorije umetnosti, prvenstveno književnosti.

Pratovom pojavom dolazi do upliva magijskog i halucinantnog u Bergmanovu avanturu. Kako radnja odmiče, tako je i udeo natprirodnog sve veći. Đavo tu igra važnu ulogu. S vremena na vreme se ukaže Đuzepeu, kada ovaj ostane sam, terajući ga u beg. 

Za destinaciju svoje prve ekspedicije, Bergman bira Južnu Ameriku. Tamo će doživeti niz pikarskih pustolovina. Starim parobrodom će ploviti uz Orinoko, susrešće razne neobične likove, od trgovca indijanskim kostima, plemena južnoameričkih indijanaca, gerilaca, preko grupe hipika, do ljubomornih muževa i razvratnih žena. Juriće ga krokodili, jaguar, džinovska zmija, braniće se od pirana, loviti tapire i kapibare. U svemu tome, neće videti ni trunku avanture, jer umesto da joj se prepusti, pokušava da joj nametne svoje uzuse. Posledično, njegova frustracija će sve više narastati.

Za sve to vreme, Đuzepe sreće obilje lepih žena. Manara je jedan od najvećih, ako ne i najveći majstor erotike u stripu, tako da i u ovom ostvarenju postoje brojne erotske scene, mada znatno suzdržanije nego u poznijim fazama njegove karijere. Ipak, Bergman u tim scenama ne učestvuje. Zanosna cura stopira u suprotnom smeru, dok on kombijem prolazi kraj nje, naga Indijanka leži pred njim, no, pošto je tabu, on ne sme da je dirne, jer bi to značilo smrtnu presudu. Holanđanka nimfomanka se lascivno razmeće i pokazuje svoje nago telo, dok sa druge strane stoji njen gorostasni muž spreman da dvocevkom ustreli svakog ko je takne. Nemogućnost da sa bilo kojom od njih stupi u seksualni kontakt samo će intezivirati stepen junakove sveopšte ozlojeđenosti. 

Gradaciju narastajućeg nezadovoljstva protagoniste Manara je prikazao uvodnim, velikim i položenim kadrom svakog od sedam poglavlja. U svakom od njih vidimo Đuzepeovo lice u krupnom planu, dok izgovara kratke rečenice kojima komentariše tok svoje avanture. Od početnog entuzijazma, zanesenosti, preko cinizma i potpune rezignacije, do spoznaje da je pustolovina završena.

Ponajbolji egzemplar Bergmanovog stanja je scena koja se odigrava tik pred kraj prve polovine stripa. U njoj se on nalazi u indijanskom selu i pod nadzorom lokalnog vrača uzima njihovu halucinogenu drogu. Ono što sledi je psihodelični trip koji je Manara maestralno vizuelno uobličio. Time je još jednom promenio naratološku perspektivu, jer čitalac više nije gledalac rijaliti programa, već ima detaljan uvid u tok misli protagoniste. Uprkos očekivanoj transformaciji junaka koja je trebalo da proistekne iz psihodeličnog iskustva, ona se ne dešava. Simbolički, on se u vizijama ponovo rađa, ali u tom činu nema suštinskog preporoda, jer iz njih izlazi nepromenjen.

Prava promena će se desiti tek na kraju ovog ostvarenja. Nakon što doživi susret sa smrću, Bergman će se iznova obreti u Veneciji. Pred njim će se, kao u bunilu, smenjivati prizori iz raznih epoha, kultura, ili pak umetničkih ostvarenja. Ova scena će dovesti u pitanje odnos između realnog i magijskog, pa i oniričnog u ovom stripu, što će postati karakteristika i narednih nastavaka. Na kraju priče će glavni junak ponovo pronaći Prata, kako bi na posletku doživeo epifaniju, razumevši pravu prirodu avanture.

Takav, prosvetljen, Đuzepe Bergman će biti glavni junak još četiri avanture. U njima on više neće biti učenik, već vodič drugima. Put će ga nositi od Afrike, preko Orijenta, do urbanih predela. A Manara će se u jednakoj meri poigravati junakom, žanrovskim uzusima, kao i samim čitaocem. Da se iz navedenog zaključiti da je, premda se radi o prvom scenarističkom ostvarenju, The Magnificent Adventure jedno od njegovih najboljih autorskih dela, kojim je dosegao pun raspon scenarističkog i crtačkog potencijala. U potonjem aspektu, Manarin stil je ovde potpuno izgrađen i prepoznatljiv. Realistička stilizacija je dominantna, mahom ostvarena kroz poentilističku tehniku, ali se autor ne libi da po potrebi sklizne u grotesku i underground. Time je doprineo dinamici i ekspresivnosti crteža, ujedno postižući visok nivo uverljivosti kako urbanih pejzaža, tako i južnoameričke džungle, prožimajući snovideljnom atmosferom ne samo ovu epizodu, već celokupan serijal o Bergmanu.

Na kraju, kao jedan od glavnih kvaliteta ovog stripa izdvaja se i uticaj koji ima na čitaoca. Promenom čitaočeve perspektive, kroz rušenje standardih narativnih i naratoloških obrazaca, te stvaranjem junaka bliskog običnom čoveku, autor je uspeo da ostvari veći stepen saživljavanja. Zbog toga će recipijent, prateći avanture protagoniste, proživeti njegova iskustva i transformacije. Iz tog procesa će izaći sa novom vizurom sveta koji ga okružuje, sa izmenjenom percepcijom avanture i njene zastupljenosti u svakidašnjici.

P.S. Kako Fantagraphicsovo izdanje još nije izašlo, a ne posedujem The Manara Library, nisam imao prilike da se upoznam sa novim prevodom, sem preko par oglednih strana. Na osnovu njih, mogao sam zaključiti da je ovde tekst unekoliko simplifikovaniji, manje poetičan, sa znatno više profanih reči. A sa sigurnošću mogu da tvrdim je da ono ,,I've had it!” koje Bergman izgovara na prvoj tabli u starom prevodu  poseduje veću ekspresivnu težinu od ,,Enough!” iz novog.

P.P.S. Avanture Đuzepea Bergmana nikada nisu objavljene u celosti na našim prostorima. Prvu priču i početak druge izdao je Strip centar Tino. Valjalo bi da neko od domaćih izdavača da novu šansu ovom junaku. Zaslužuju to i samo delo, njegov autor, a i publika.