Teks - Tajna sudije Bina

Hugo Prat u knjizi Želja da se bude beskoristan tvrdi da zna trinaest načina da ispriča svoj život. Nakon čitanja stripa Teks - Tajna sudije Bina, postavlja se pitanje na koliko načina se može pričati o junacima Divljeg zapada. Ovo izdanje, nedavno objavljeno pod okriljem izdavačke kuće Veseli četvrtak, je po rečima znalaca četvrta priča u okviru Bonelijevog univerzuma u kojoj se Roj Bin pojavljuje. Kada se tome dodaju brojni drugi stripovi, filmovi, serije, dobija se širok spektar prezentacija sudijinog lika. U svakom od ovih dela je predstavljen različito, kako fizički, tako i karakterno. Ključne karakteristike su tu, ali je uvek neka od njih više ili manje akcentovana. Dovoljno je uporediti pojave Pola Njumena, iz Hjustonovog Sudije za vešanje i Voltera Brenana iz Zapadnjaka, u ulozi Bina, naporedo čitati epizodu Taličnog Toma Sudija Roj Bin i bilo koji od Bonelijevih naslova sa njim kao glavnim junakom ili epizodistom, te doneti zaključak o tome da sudijina osebujna ličnost, sa brojnim kapricima koji je krase, dopušta širok spektar interpretacija. Uz to, epoha kauboja omogućava raznovrsnost pristupa njenim protagonistima i događajima, budući da je verovatno poslednja u istoriji čovečanstva koja je, uprkos razvijenom dokumentarizmu, snažno obavijena velom mita.

Priča Tajna sudije Bina, scenariste Maura Bozelija i crtača Paskvalea Frizende, egzistira upravo na granici dokumentarnog i mitskog, više naginjući ka potonjem. U njenom centru nalazi se Binova platonska opčinjenost engleskom glumicom Lili Lengtri. U njenu čast je nazvao grad u kom je sprovodio zakon, ali i salun, koji se po potrebi pretvarao u sudnicu. Upravo sudijinu slabost prema lepoj Britanki pokušava da iskoristi grupa desperadosa, željna da se dokopa povelike sume novca koju je ovaj zaplenio osujetivši jedan raniji pokušaj pljačke. Teks i Karson, našavši se igrom slučaja u Lengtriju, pritiču u pomoć Binu. Saglasno tonu priče, sa platonskom zaljubljenošću kao osnovom, uobličen je i lik Roja Bina. Visokostilizovan, lišen većine istorijski verodostojnih komičnih osobina, sa ponekom slabošću, pre svega opčinjenošću glumicom, i odmetničkom prošlošću, bliži je srednjovekovnom vitezu nego junaku Starog zapada. Vizuelno uobličenje sudije usklađeno je sa njegovim viteškim karakterom, te je i fizički prilično idealizovan u odnosu na predložak: markantni, sedi starac, bujne kose i brade, sa ožiljkom od vešanja koje je preživeo, ali bez ukočenosti vrata kao posledicom tog događaja koju je pravi Bin vukao do kraja života.

Nasuprot Binu, Teksu i Karsonu stoje desperadosi. Žestoko kontrastirani protagonistima, ne samo moralno, već i izgledom. Nema u njihovim pojavama ničega harizmatičnog. Ružni su, prljavi i zli. Od one fele koju pošten čovek kada sretne na ulici, pređe na drugu stranu. Frizenda je posvetio posebnu pažnju njihovom likovnom identitetu, imidžom ih približivši jednoj još starijoj grupaciji otpadnika od zakona - piratima. Ipak, u skladu sa poetikom dela, nije ih načinio skroz degutantnima kao što je to uradio sa negativcima u naslovu Između Teksasa i pakla iz serijala Dedvud Dik, gde je u velikoj meri upotrebljavao grotesknu stilizaciju. Međutim, Frizenda se pri karakterizaciji ne oslanja samo na imidž, nego sa jednakom posvećenošću pristupa mimici. U tom pogledu se naročito izdvaja 

jedan od sporednih likova, Hoskins, bandit koji nakon ranjavanja u ruku muku muči sa gangrenom koja mu polako nagriza telo. Grimase koje u naletima bola pravi, dok mu se niz lice slivaju krupne graške ledenog znoja, izuzetno su uverljive i upečatljive. Prizivaju u sećanje vrhunsku glumu Roberta Divala u seriji Usamljena golubica, dok igra kauboja koji leži u postelji, izmučen inficiranom ranom, iščekujući smrt. 

Filmičnost Frizendinih crtačkih postavki je ono što se navodi kao jedan od glavnih kvaliteta njegovog opusa. Rad na Tajni sudije Bina govori tome u prilog. Kada se uzme u obzir i to da je ovo ostvarenje zapravo diptih koji obuhvata 635. i 636. epizodu glavnog serijala o Teksu, jasno je da je autorski dvojac imao prilike da se razmaše i stvori narativ filmskog obima, prepun uzbudljivih obrta i vizuelnih rešenja. Tako segment iz prvog dela priče, u kojem se desperadosi spremaju u pohod na Lengtri, ostavlja naročit dojam. Radi se, naizgled, o sceni onoliko puta rabljenoj u žanru vesterna. No, veštim artističkim postupcima autorski dvojac uspeva da je učini upečatljivom, punom dramske tenzije. Metodom paralelne montaže autori naizmenično prate bandite kako iz Meksika prelaze u Teksas, organizuju se i kreću u napad, dok Teks, Karson i Bin, uz tek par kompanjona, pripremaju odbranu grada. Detalji igraju važnu ulogu pri stvaranju napetosti. Pravi primer za to je 67. stranica ovog izdanja. Na njoj čitalac prvi put vidi bandu koju predvode Šad Kolins i Pablo Morijentes, te saznaje njihove namere. U položenom kadru na njenom dnu vide se s leđa slikani desperadosi kako slušaju instrukcije svojih vođa. Jedan od njih, koji se nalazi na desnoj strani kadra, pak, nije okrenut ka Pablu i Šadu. Umesto toga, ispod oboda šešira gleda pravo u čitaoca. Jezivim osmehom i facom nalik na kakvog zlog arlekina sažima u sebi čitav spektar nepočinstava koja on i njegovi saborci planiraju da izvedu.  
Kao što Teks sluti, banditi planiraju da napadnu u sumrak, kako bi bili slabije vidljivi, jer će im sunce biti za leđima, a braniocima Lengtrija će sijati pravo u oči. Stoga prizori koji prikazuju Karsona kako zabrinuto gleda ka horizontu, dok se sunce spušta sve niže, bitno doprinose narastajućem osećaju nelagode.

Tabla koja za njima sledi, ona koja se nalazi na 75. stranici ovog izdanja, jedna je od najboljih u ovom ostvarenju i pravi je egzemplar sinergije pripovedačke i crtačke umešnosti autorskog tandema. Organizovana je u šest jednakih kadrova, raspoređenih u tri reda koji formiraju klasičnu rešetkastu kompoziciju. Na prvom se vidi pustinja, sa kaktusima i suvom, kržljavom vegetacijom. Fokus se u sledećem prebacuje na Teksa, dok skriven u žbunju iščekuje napad. Prizorom koji sledi prikazani su obrisi desperadosa kako se približavaju. Sunce im sija iza leđa, a njihove izdužene senke se prostiru preko pustinjskog tla. Ceo kadar umnogome asocira na plakat za Pekinpoovu Divlju hordu i odiše halucinantnim štimungom. Karsonova kasnija konstatacija: ,,Stižu u sumrak, nevidjlivi i tihi kao duhovi” najtačnije sublimira impozantnost ove scene. Potom sledi zum, koji figure desperadosa dovodi sasvim blizu posmatraču, u pretećem ameriken planu. Sledeći prizor stvara iluziju da se i čitalac nalazi među članovima bande. Kada se u poslednjem kadru, iz ptičije perspektive i u totalu, ponovo pojave samo njihove siluete koje na zapovest uzjašu konje, naelektrisanost atmosfere dostiže vrhunac i sledi scena žestokog okršaja.   

Iako navedeni segment deluje kao kulminacija narativa, on je tek njegov početak. Nastavak priče donosi jednako uzbudljive obrte, radnja se premešta u San Antonio, gde Roj Bin odlazi tragom anonimne dojave, kako bi sprečio otmicu Lili Lengtri. Za njim kreću Teks i Kit, sumnjajući da se radi o klopki za sudiju. Iznova se radnja odvija na dva plana, između urbanog San Antonija i divljih predela u kojima obitavaju indijanska plemena, te se različite pripovedne niti ukrštaju tvoreći priču prepunu akcije i neizvesnosti, čiji rasplet, u skladu sa njenom okosnicom, ostavlja dirljiv utisak, bez opasnosti da sklizne u patetiku.         

Grafički aspekt Tajne sudije Bina često se poredi sa dometima dosegnutim u Patagoniji, epizodi iz edicije Veliki Teks na kojoj je radio isti autorski dvojac, gde se potonja uvek ističe kao superiornija. Koliko god se ovo poređenje samo nametalo, potpuno je izlišno. Jedan razlog tome jeste razlika u dimenzijama dveju edicija, pošto na standardom formatu glavne Teksove serije Frizendin minuciozni rad ne bi došao do izražaja, ili bi opterećivao table gustinom prikazanog sadržaja. 
Drugi, ništa manje bitan razlog, jesu potrebe narativa. Faktor preko kog se neretko olako prelazi. U Patagoniji, ranije objavljenoj priči, fokus je bio na oslikavanju prostranstava argentinske pampe i borbe koja se u njoj vodila. U Tajni sudije Bina dobar deo zbivanja smešten je u urbane sredine, Lengtri i San Antonio. Naravno, tu su i pustinjski pejzaži koji kad god se pojave, naročito oslikani u panorami, deluju fascinantno.
Vezano za potrebe narativa, treba naglasiti da je Frizenda jedan od umetnika koji znaju kako da saobraze crtež tonu priče. To čini korišćenjem različitih tehnika i sitnim stilskim modifikacijama, uprkos kojima autorski rukopis ostaje prepoznatljiv. Dovoljno je uporediti samo nekoliko njegovih uradaka, pomenutog Dedvud Dika, sa mešavinom realizma i groteske, rad na Teksu, gde bravurozno rabi grizaj tehniku sivih tonova i Tatarsku pustinju, u celosti ostvarenu tehnikom laviranog tuša, te izvesti zaključke o raskoši njegovog talenta. Priča o Roju Binu stoji kao potvrda ove autorove sposobnosti i biva važan doprinos razumevanju njegovih umetničkih postupaka. 

Treba stoga pohvaliti odluku redakcije Veselog četvrtka da ovaj diptih objavi u povećanom formatu, koji omogućava da se na pravi način uživa u Frizendinom crtežu.

U prologu filma Sudija za vešanje Džona Hjustona stoji natpis: ,,Možda ovo nije kako je bilo, nego onako kako je trebalo da bude”. Ovaj citat može poslužiti i kao moto stripa Tajna sudije Bina, jer deluje kao da se, uz par sitnih izmena, zaplet prikazan u njemu zaista mogao odigrati. Istovremeno, u njemu se krije odgovor na pitanje postavljeno na početku ovog teksta. Domaštavanjem novih epizoda u živote junaka Divljeg zapada, ili praveći izmene u onim istorijski relevantnim, stvaraoci već više od vek i po otvaraju beskraj mogućnosti za prikazivanje njihovih podviga. Tako su i Bozeli i Frizenda iskoristili magloviti prostor između mita i zbilje kako bi ispripovedali svoju priču o Roju Binu. Upravo zahvaljujući obilju interpretacija koje nudi ta zatomljena zona, ponudili su novi pristup sudijinom liku. Ujedno, pokazali su da se, uprkos tome što je ovaj diptih tek jedna avantura u stotinama priča o Teksu, uprkos rabljenju poznate istorijske ličnosti, već prisutne u popularnoj kulturi, te korišćenju ustaljenih žanrovskih matrica, veštim odabirom umetničkih postupaka da stvoriti izuzetno uzbudljiv i do kraja nepredvidiv narativ. Jedan od onih koji ne unose revoluciju u žanr, ali zbog kojih je vestern još uvek vitalan i voljen.