Berserk: Sjaj oštrice u tmini

U maju 2021. preminuo je Kentaro Miura, jedan od najvećih japanskih, a ako mene pitate, i svetskih autora stripa. Time je prekinut njegov preko trideset godina dug rad na serijalu Berserk, kao i na tek započetom Durankiju. Bespoštedan rad, prepun samopožrtvovanja, uzeo je danak. Ovaj svet je napustio sa svega pedeset i četiri godine, a stvaranju svog magnum opusa posvetio je skoro pa čitav život. Tekuća godina donela je, koliko-toliko utešne vesti i za strane i za domaće ljubitelje Berserka. Serijal je nastavljen i priču će, na osnovu sećanja na razgovore sa autorom dovršiti njegov najbolji prijatelj, Kođi Mori, uz pomoć Miurinih asistenata. Domaća publika je, pak, konačno dočekala početak objavljivanja ovog dela, pod okriljem izdavačke kuće ,,Darkwood”.

Pre nego što krenemo sa pričom o samom delu, moram da naglasim da nisam preterani fan mangi. Hiperprodukcija i okrenutost uglavnom tinejdžerskoj publici su mahom uticali na izvesnu rezervisanost koju osećam prema ovoj grani stripovske umetnosti. Otkuda onda ovolika oduševljenost Berserkom, mogli bi se zapitati čitaoci ovog bloga. Naime, imao sam sreću da o ovom serijalu ne samo čujem, već i mnoge bitne detalje zapleta saznam od verovatno najvećeg fana sa ovih prostora petnaestak godina pre nego što sam počeo da ga čitam. Snažan autorski pečat, ozbiljnost tema koje obrađuje i slojevitost priče privukli su me njemu. I dobrana upoznatost sa narativom nije nimalo smetala pri prvom iščitavanju, čak naprotiv. Miurino vrsno pripovedačko umeće se, uostalom, nikada nije baziralo na jeftinim scenarističkim trikovima, te na večitoj čitalačkoj zapitanosti ŠTA će se sledeće destiti. Nasuprot tome, akcenat je na minucioznom kreiranju spleta događaja koji ukazuju na to KAKO i ZAŠTO do određenog zbivanja dolazi.

Priču, koja je nastajala preko trideset godina, i koja se, do trenutka Miurine smrti, protezala na nekoliko hiljada strana, nije lako sažeti u par redaka. Uprkos tome, tekst kojim je ,,Darkwood” najavio prvi tom ovog stripa deluje sasvim adekvatno da privuče pažnju novih čitalaca: ,,Njegovo ime je Gats, crni vitez, ratnik čije se ime spominje samo kroz šapat. Nosi džinovski mač, železnu ruku i ožiljke iz bezbroj bitaka. Obeležen je žigom koji privlači sile mraka na njega. Ali Gats ne postaje lako njihova žrtva, poseći će svakoga iz redova tame ili bilo kog drugog ko je dovoljno lud da mu se suprotstavi”. E, sad, dok bi navedeni elementi manje veštom scenaristi poslužili za stvaranje izuzetno kul, ali jednodimenzionalnog lika, Miura ih pažljivo razrađuje, obrazlaže i  upotrebljava za pričanje jedne od najtragičnijih priča u istoriji stripa i svekolike umetnosti. Otuda žanrovska odrednica mračna fantastika (dark fantasy), dobro opisuje sveukupan ton serijala. Zaista, nema mraka kroz koji Kentaro nije proveo svog glavnog junaka i nema nesreće koju mu nije sručio na glavu. Gats, međutim, ne lamentira nad hudom sudbinom, nego joj konstantno prkosi. Tminu oko sebe i tminu u sebi rasteruje oštricom gigantskog mača. Čitalac je, pritom, u prilici da život protagoniste prati od samog rođenja.

Visok nivo pažnje autor pridaje karakterizaciji drugih glavnih, ali i sporednih likova. Neretko čak i demoni dobijaju karakterno produbljenje i ljudski lik. Kao što vremenom biva predočeno kako je došlo do toga da Gats, obogaljen, tumara svetom prepunim demona, tako s vremena na vreme bivaju otkrivene okolnosti koje su navele pojedince da posrnu i svesno preuzmu demonski lik. No, neću otkrivati previše, već samo želim da istaknem da svaki detalj igra važnu ulogu u nastajanju izuzetno slojevitog narativa, u kojem nema prostora za Deus ex machina trenutke. 

Retki su primeri u istoriji stripa da su se vrhunski scenario i maestralan crtež susreli u istom naslovu, a još ređi da su crtač i scenarista jednog takvog ostvarenja ista osoba. U Miurinom delu oba igraju jednako važnu ulogu i kvalitativno prate jedno drugo. Ono što ljubitelje devete umetnosti koji nisu skloni mangama može privući Berserku jeste upravo crtački stil. Način na koji Kentaro vizuelno uobličava jednu alternativnu viziju evropskog srednjeg veka prethodnike ima u Fosterovom Princu Valijantu i Bjuseminom Konanu. To se prevashodno ogleda u detaljnom dizajniranju oklopa, oružja, zamkova i bojnih mašina. Sa druge strane, vidan je uticaj renesansnih majstora, pre svega Direra i Boša, ali i savremenijih umetnika, poput Morisa Eshera. Uživaoci popularne kulture će prepoznati elemente estetike filma Hellraiser, te književnog serijala Elrik od Melinbonea, i povrh svega, maštovit prikaz čudovišta, dostojan H. F. Lavkrafta. Svakako, tu je i naročit japanski osećaj za režiranje akcionih scena, primetan kako kroz dinamičnu organizaciju kadrova, tako i kroz često menjanje perspektive. Ipak, ne treba pomisliti da je zbog navedenih uzora Miurino delo išta manje originalno, već su oni poslužili kao osnov na kojem će on izgraditi autentičan stil, koji je tokom decenija rada na serijalu konstantno evoluirao. 

Uticaji: Esher i Hellraiser

Kao što je ranije rečeno, rad na Berserku su nastavili Kouđi Mori i Kentarovi asistenti. Ne bih previše o tome, sem da je sada postalo još očiglednije koliko je Miura bio veliki autor, jer se njegovo odsustvo oseća u svakom aspektu.  

Konačno, da se osvrnemo i na ,,Darkwoodovo” izdanje. Format je standardan za mange, što će reći oko 19cm, kao i kod brojnih svetskih izdanja ovog stripa. Jasno je da Miurin crtež vapi da bude prezentovan u većim dimenzijama, ali bi to, verujem, drastično uticalo i na cenu. Upotrebljen je mat papir, solidnog kvaliteta, a i štamparski deo je odlično urađen, tako da crtačke bravure dolaze do izražaja. Pažljiviji čitaoci će zapaziti da su table skraćivane, ali je isti slučaj i u stranim publikacijama. Kao da se format originalnih tabli ne uklapa u dimenzije tankobona. Ostaje žal za tim što stranice na počecima poglavlja nisu u boji, kao u originalnoj verziji, ali da se ne lažemo, ni drugi izdavači sa razvijenijih, da ne kažem bogatijih stripovskih tržišta, nisu sebi priuštili taj luksuz, tako da se to nije očekivalo ni od domaće izdavačke kuće. 

Glavni problem ,,Darkwoodovog” izdanja Berserka jeste prevod. Neko je davno rekao da su za dobar prevod potrebna tri faktora: dobro poznavanje jezika sa kojeg se prevodi, još bolje poznavanje jezika na koji se prevodi i odlično poznavanje samog dela. Kako o japanskom ne znam skoro pa ništa, nisam kompetentan da sudim o prvom faktoru. Međutim, sa velikom sigurnošću mogu reći da je na preostala dva polja prevod umnogome pogrešan. Već pri pogledu na imena poglavlja uočavaju se greške. Prvo od njih, čiji bi tačan naslov bio ,,Crni mačevalac”, u domaćem prevodu nosi naziv ,,Crni vitez”. Kako će se čitalac ubrzo uveriti, Gats nije vitez, niti po tituli, niti po manirima, te mu ovakvo imenovanje nikako ne pristaje. Da ne pričam o kadru u kojem se glavni junak obraća očigledno ženskom demonu i izgovara reči: ,,Ti si taj koji je upao u zamku”. Smeta i to što za dozivanje Gatsa drugi likovi upotrebljavaju nominativ, umesto vokativa. Mogao bih da navodim i druge omaške, ali mi nije cilj da ovaj tekst pretvorim u mrzovoljnu tiradu. Nadam se da će kritike možda stići na pravu adresu, te da ćemo u narednim tomovima Berserka uživati podjednako u tekstualnom, koliko i u vizuelnom delu.

Na kraju, da naglasim da ovo nije strip ,,za decu i osetljive”, ali ga zato svima ostalima najtoplije preporučujem. Pravo je čudo kako je Miuri pošlo za rukom da kvalitet tokom trideset i dve godine održi na veoma visokoj razini. Jak intenzitet emocija, kao i akcije, uz nebrojene mogućnosti za promatranje ljudske prirode, zadovoljiće kriterijume i probirljivijih čitalaca. Stoga, ako ste ljubitelj stripa, a još uvek niste čitali Berserk, nemojte časiti ni časa. Svakako, uprkos gorenavedenim manjkavostima, savetujem kupovinu domaćeg izdanja, pre svega zbog toga što ne zaostaje previše za brojnim stranim, a cenovno je znatno pristupačnije.