Tarzan gospodar džungle: Subićeva i Bekova adaptacija za XXI vek

 

Nedavno se, pod okriljem izdavačke kuće Makondo, nakon davno rasprodatog kolornog, pojavilo luksuzno izdanje stripa Tarzan gospodar džungle, scenariste Kristofa Beka i crtača Stevana Subića. Ovoga puta na uvećanom formatu, u crno-beloj tehnici, sa propratnim materijalima, poput ranije objavljenog Konana istog autorskog dvojca. Većina će se složiti da se radi o ultimativnoj publikaciji ovog naslova i jedinoj adekvatnoj da se uživa u čitanju.

Kako bismo bolje razumeli važnost Bekovog i Subićevog rada na Tarzanu, te da bismo stekli uvid u specifičnost njihovog pristupa interpretaciji naslovnog junaka i njegovog sveta, treba se ukratko setiti enormne popularnosti franšize o Čoveku iz džungle tokom XX veka. Naime, lik Tarzana kreirao je 1912. Edgar Rajs Barouz. Nakon uspeha prvog romana, Barouz je napisao još preko dvadeset koji se bave avanturama ovog protagoniste. Svega par godina nakon inicijalne knjige, počinju da se pojavljuju filmovi, a među njima se svakako izdvajaju oni čija je glavna zvezda bio Džoni Vajsmiler. 
U stripu Tarzan debituje krajem dvadesetih godina prošlog veka, a najznačajniji autori koji su crtali ovoga junaka jesu Hal Foster, Bern Hogart, Ras Maning i Džon Bjusema. Ne treba zaboraviti ni Yu Tarzana, licencnu publikaciju na kojoj su krajem osamdesetih i početkom devedesetih radili jugoslovenski autori.

Poslednji put je Tarzan bio u žiži interesovanja svetske publike 1999. godine, kada se pojavio Diznijev animirani film. Uprkos brojnim pokušajima, Gospodar džungle nije nailazio na dobar prijem u XXI veku. Sve do 2021. godine, kada se u Francuskoj pojavila strip-adaptacija prvog Barouzovog romana u Subićevoj i Bekovoj izvedbi.

Ako bi se pristup ovog dvojca Tarzanu i svemu onome što narativ vezan za njega podrazumeva morao označiti jednom rečju, bila bi to ,,redukcija”. Dok je u većini ranijih sadržaja posvećenih ovom junaku fokus bio na egzotičnom ambijentu džungle, susretu Tarzana i njegovih kompanjona sa divljim zverima, a ponekad i zapadanju u epskofantastične i naučnofantastične avanture, Bek i Subić se u svom delu svega toga svesno odriču. Lik Gospodara džungle, te storiju o njemu redukuju na ključne momente. Time su stvorili jednu od najogoljenijih, najsirovijih, pa samim tim i najrealističnijih priča o Tarzanu. 

Već prvom stranicom autorski dvojac nedvosmisleno ukazuje na ton u kojem će se radnja odvijati.

Naracija počinje in medias res, bez dugačkog uvoda posvećenog plovidbi Džona i Alis Klejton i okolnostima pod kojima su se obreli u Africi, scenom u kojoj grupa džinovskih majmuna, mangana, dolazi u njihovu kolibu. Uvodni, preklapajući kadar, asimetrično postavljen u odnosu na ostale sa iste table, u kojem vidimo bebu Tarzana kako plače, snažno doprinosi atmosferi nespokoja koja vlada ovom stranom. Za to vreme, u širokom planu, mangani se približavaju kolibi. Njihove robustne figure, te visoka vegetacija koja okružuje brvnaru, istaknuti kontrastom crne i bele, intenziviraju sveopštu napetost. Na dva preklapajuća kadra u kojima dominira figura Džona Klejtona, koji oplakuje tek koji čas ranije preminulu suprugu, dok mu se iza leđa prikradaju mangani, tenzija dostiže vrhunac. U donjem delu table Klejton, nošen instinktom, pokušava da dotrči do puške oslonjene o sto, ali ga gorostasni majmun sustiže i brutalno ubija, dok ženka, Kala, uzima odojče iz kolevke, kao zamenu za svoje uginulo mladunče.

Ova tabla, kao i narednih dvadesetak, skoro da ne poseduje nikakav tekst. Mestimično se pojavi poneka didaskalija, čisto kako bi se čitalac bolje vremenski i prostorno orijentisao u narativu. Retke su i onomatopeje. Za razliku od romana, autori su u ovom stripu manganima oduzeli moć govora. Redukovanjem teksta akcenat se prebacio na crtež, kojim je Subić maestralno uspeo da iznese radnju. Ujedno, ovaj postupak je uticao i na čitalačko iskustvo, budući da recipijent ne saznaje posredstvom reči o Tarzanovom detinjstvu i mladosti, obeleženim neprihvašćenošću i odrastanjem u nemilosrdnom ambijentu džungle, već mnogo neposrednije. Na taj način emotivni utisak koji ove stranice ostavljaju biva izuzetno snažan.

Trenutak kada tekst počinje gradativno da uplivava među table ovog ostvarenja je onaj u kojem se Gospodar džungle, nabasavši na napuštenu kolibu svojih roditelja postepeno, kroz knjige i gramofonsku ploču, upoznaje sa ljudskim govorom. 

Među dodatnim materijalima na kraju deluxe izdanja nalazi se i prva tabla koju je Subić uradio, a taj podatak je bitan za razumevanje autorskog metoda. U pitanju je momenat u kojem, po kišnoj noći, novi poglavica mangana napada jednog od slabijih članova plemena. Dok majmuni sa strahom posmatraju prizor, Tarzan, stežući nož u ruci, odlučuje da pritekne u pomoć slabijem. Upravo na ovoj stranici, iako se već ranije ogrnuo kožom i koristio nož, njegova ljudska priroda prvi put dolazi do punog izražaja. Kroz empatiju, budući da je i sam godinama trpeo isti teror, ali pre svega zbog upotrebe oružja pomoću kojeg ostvaruje dominaciju, postavši vođa plemena nakon ubistva najjačeg mangana. 

Primer originalne table, u poređenju sa onom koja je objavljena, krije još jedan sitan detalj koji svedoči o primeni redukcije kao ključnog metoda pri adaptaciji u ovom stripu. U šestom kadru originalne verzije, onom u kojem Tarzan, pokisao, stoji među visokim rastinjem i sprema se za napad, levom rukom hvata luk, obešen o jednu od polomljenih grana. Isti kadar u štampanoj verziji prikazuje junaka u identičnoj pozi, s tim što na grani ovoga puta nema luka, već mu je ruka spuštena sa šakom stisnutom u pesnicu. Kao što su iz priče izbacili čitavu menažeriju Tarzanovih kompanjona i neprijatelja, autori su i njegovu upotrebu oruđa sveli na minimum. Tako su ga načinili uverljivijim za novu publiku, postupno razvijajući njegovu sposobnost korišćenja ljudskih naprava.

Već naredna scena, u kojoj Gospodar džungle odlazi u selo lokalnog plemena da se sveti za smrt Kale, majmunice koja ga je odgajila, baca snažnu senku na glavnog junaka i otvara pitanje granice između zverskog i ljudskog. Bitno je primetiti da je to Tarzanov prvi susret sa drugim čovekom. Brutalnost njegove osvete ljudi bi svakako okarakterisali kao životinjski čin. No, jasno je da postupci nijedne životinje u ovom stripu nemaju toliko šokantan ishod.

Drugi susret protagoniste sa čovekom je onaj sa Džejn Porter, a potom i ostatkom članova ekspedicije čiji je ona deo. Ako bi se ovom ostvarenju morala trežiti zamerka, bila bi to upravo njegova druga polovina, u kojoj se dešavanja odvijaju prebrzo. Tako se razvoj čitave romanse između Tarzana i Džejn, nedvosmisleno uključujući erotske epizode, događa u svega par sati. I dok je ovaj momenat donekle i opravdan odbacivanjem stega civilizacije u divljem okolišu, nagli razvoj glavnog junaka nesrazmerno je skokovit u odnosu na prvu polovinu dela.

Poslednji stepen redukcije dogodio se onda kada je ovaj strip objavljen u crno-beloj tehnici. Loš izbor kolora znatno je gušio njegove kvalitete. Ovako, u izvornom obliku i uvećanom formatu, publika može da uživa u Subićevom crtačkom majstorstvu. Njegove table, svedene na snažne kontraste, lako se urezuju u pamćenje. Ujedno, imaju jak evokativni potencijal, zazivajući u čitaocu sve ono instinktivno, primalno i suštinsko. 
Stevan podjednako dobro vlada mirnijim, kontemplativnim scenama, kao i onim akcionim. Kao ponajbolji egzemplar potonjih može se izdvojiti sekvenca u kojoj Tarzan sa čoporom majmuna upada u crnačko selo kako bi spasili kapetana D'Arnoa. Maestralnim kadriranjem, menjanjem perspektive, te osećajem za dinamiku pokreta intenzitet ove scene doveden je do krajnjih granica, bez ikakvog rizika da se zađe u domen jeftine koreografije.

Na osnovu svega navedenog, da se zaključiti da su Bek i Subić, iščistivši Barouzovo delo od svih viškova, došli do njegove suštine. Otuda je takav, sirov, sveden na najbazičnije u čoveku, Tarzan našao novi put do publike i uplovio u XXI vek. Kakav je to vek i kakva budućnost čeka junaka koji se tek pred kraj ovog stripa upoznao sa civilizacijom najbolje se vidi na završnoj stranici. A na njoj su autori ostavili diskretan, ali dovoljno znakovit komentar, jer se u kameo ulogama, pored samog Subića, pojavljuju Haksli i Orvel, dva najistaknutija pisca distopijske književnosti.