Eduardo Riso gost Hercegnovskog strip festivala 2025.

Legendarni crtač Eduardo Riso, poznat po radu na Ajznerovom nagradom ovenčanom serijalu 100 metaka, prvi je najavljeni gost devetnaestog Hercegnovskog strip festivala, koji će se održati od 5. do 10. septembra.

Evo šta su tim povodom rekli organizatori: ,,Kako je to javnost već i navikla od HSF-a, kao vrlo ozbiljne organizacije, gostujući umjetnici za, u ovom dijelu Evrope najznačajniju manifestaciju posvećenu devetoj umjetnosti se mjesecima unaprijed dogovaraju, pa tako sa ponosom možemo najaviti i prvog od 12 specijalnih gostiju – sjajnog i izuzetno značajnog i popularnog autora koji trenutno radi na stripovima Moonshine za Image Comics, te Batman, DC Horror Presents i ostalim najznačajnijim projektima jedne od najvećih izdavačkih kuća na svijetu – američki DC Comics”.

Riso je rođen 1959. godine u Argentini, jednoj od najsignifikantnijih zemalja za razvoj devete umetnosti. Upravo je u njoj, kroz časopise i dnevne novine, napravio prve profesionalne korake. Značajniji angažman otpočinje 1987. kada sa etabliranim scenaristom Rikardom Bareirom stvara strip Park Čas. Od 1989. godine sarađuje sa Karlosom Triljom na naslovu Fulu, a njihova kolaboracija će se nastaviti i tokom narednih decenija, te su neki od najpoznatijih uradaka ovog tandema Chicanos, Boy Vampire i Borderline.

Ključni trenutak u Risovoj karijeri odigrao se 1997. kada je dobio poziv da radi za izdavačku kuću Dark Horse. Već naredne on i scenarista Brajan Azarelo mini-serijalom Johnny Double kreću u dugu i plodonosnu saradnju, koja još uvek traje, da bi 1999. objavili prve epizode svog magnum opusa, 100 metaka. Ovaj krimi serijal je izlazio u sto brojeva, sve do 2009, a za sve to vreme jedini crtač bio je upravo Eduardo.
Dvojac je nastavio saradnju kroz stripove posvećene Betmenu, zatim postapokaliptičnim naslovom Spaceman, krimi-hororom Moonshine, a upravo ove godine završavaju vestern The Blood Brothers Mother, u maniru Fordovih Tragača i Makartijevog Krvavog meridijana.

Od kolaboracija sa drugim autorima svakako treba izdvojiti stripove Vulverin: Logan, sa Brajanom K. Vonom, potom Dark Night: A True Batman Story, te dve epizode Torpeda 1972 sa Abulijem.

Jasno je, iz svega navedenog, da se radi o jednom od najvećih crtačkih imena danjašnjice. Stoga će septembarsko gostovanje na Hercegnovskom strip festivalu biti jedinstvena prilika za sve ljubitelje stripa iz regiona da se upoznaju sa Eduardom Risom, vide izložene neke od njegovih radova i dobiju od njega crtež i posvetu. 

Budući da su organizatori HSF-a najvili stotinjak gostiju, među kojima dvanaest specijalnih, sa nestrpljenjem očekujemo objavljivanje njihovih imena.

Kaza: Arhe i Lajla

Revolucije, naročito umetničke, najčešće počinju u Francuskoj. Simbolizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam i brojni drugi prevratnički pravci, uprkos različitostima poetika, vode nepogrešivo isto geografsko poreklo. Nikakav izuzetak u tom smislu ne predstavljaju ni gibanja u svetu stripa.  

Najradikalnija revolucija u devetoj umetnosti odigrala se pre tačno pedeset godina, januara 1975. godine, kada je objavljen prvi broj časopisa Métal Hurlant. Grupa umetnika, okupljena oko jezgra koje su činili Mebijus, Drije, Farkas i Dione, hrupila je na scenu i uspela zauvek da promeni izražajna sredstva, a samim tim i poimanje čitavog medija. Smeštaju priče mahom u (naučno)fantastični milje, oslobađajući ih svih inhibicija. Ciljna publika više nisu deca, već odrasli. Tabui i autocenzura padaju, a u prvi plan stupaju automatsko pisanje i crtanje, eksperimentalnost, kako u naraciji i tematici, tako i u vizuelnim postavkama i likovnim tehnikama. Otuda priče gube klasičan pripovedni tok, oslanjajući se više na iskustvo iracionalnog, dok organizacija kadrova odstupa od ustaljene rešetkaste strukture. Najbolji primer prevratničke snage koju je novi magazin doneo sa sobom je Mebijusov Arzak, delo koje je izazvalo nemali šok kada se pojavilo, budući da nije sadržalo ni jednu jedinu reč. 

Među onima koji su sa radošću dočekali pojavljivanje nove publikacije, bio je i Filip Kaza, umetnik već afirmisan putem stripova objavljivanih u časopisu Pilote. Ipak, upravo će u Métal Hurlantu, lišeno stega, njegovo stvaralaštvo dostići svu svoju punoću.

Pre nekoliko meseci, na Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća Stalker objavila je prvi put u albumskom obliku Kazine stripove na srpskom jeziku. Time su, ako se uzme u obzir to da se prisustvo radova ovog autora i u Ex Yu magazinima svodilo na nivo statističke greške, još jednom dokazali status izdavača koji ne samo što pred domaću publiku donosi dosad neobjavljivane naslove, već i autore sa kojima čitaoci nisu imali prilike da se sretnu. Odličan tajming, ako imamo u vidu činjenicu da upravo u ovom trenutku i ostatak sveta iznova otkriva Kazina dela, prevashodno kroz serijal Le monde d’ Arkadi (Arkadi and the Lost Titan).

Omnibus Arhe i Lajla je, pak, pravi način da se srpska i regionalna publika upoznaju sa radovima ovog autora. Naime, dva albuma obuhvaćena ovom knjigom sakupljaju kratke priče nastale u periodu između 1975. i ’88. U ovako dugačkom vremenskom rasponu Kazin stil se kretao od ilustratorskog, karakterističnog po minucioznim crno-belim uradcima u poentilističkom maniru, ka znatno dinamičnijem i slobodnijem izrazu, pretežno propraćenom vibrantnim, psihodeličnim kolorom.

Dok se u crtačkom postupku vide znatne razlike, priče obuhvaćene dvema zbirkama su na tematsko-motivskom planu prilično bliske. Kako je naslovom prve sugerisano, u fokusu su arhetipovi. Eros je ključni sastojak svih priča, a posledično za njim i Tanatos. Mitovi, pre svega biblijski, reintepretirani su na nov način. Iako protagonisti nisu uvek ljudi, već čovekoliki vanzemaljci ili žabolika stvorenja, svaka od ovih priča nosi u sebi klicu humanosti. Arka, ne Nojeva, ali sasvim slična njoj, opstaje kroz eone, te se, u trenutku kada sav život u svemiru nestaje, otvara kako bi otpočeo novi ciklus stvaranja. Jedan od Aksolotlija, humanoidnih vodozemaca, buni se protiv boga kako bi svojoj vrsti doneo svetlost. Lilit, ovom prilikom preimenovana u Lajlu, osvetu za uništenje svog naroda ostvaruje rađajući demonsko potomstvo i puštajući ga u svet. 

Pored mračnijih tema, tu su i nešto vedrije, iz kojih mestimično provejava humor. Dvoje kosmonauta, žensko i muško, vraćaju se na umiruću Zemlju, kako bi joj vratili život. Istaživač se na dalekoj planeti zaljubljuje u ženu-žabu i ostaje sa njom, uprkos dozivanjima svoje zemaljske drage.
Ono što je zajedničko i centralno u obema vrstama priča jeste slavljenje života i njegovog nastanka. Zbog toga njihovo konzumiranje dovodi do buđenja i jačanja životnog elana u čitaocu. 

Kaza se ne libi da napravi omaž umetnicima čija su dela uticala na nastanak ovih vinjeta. U prvom redu, tu su Vilijem Blejk i slikari poput Beklina, Kupke, Delakroe, Mišela Desimona, ali i savremeniji pisci kao što je Hulio Kortasar. Tako, uprkos prevratničkoj prirodi časopisa u kojem je objavljivao, naglašava snažnu vezu svog stvaralaštva sa ranijim artističkim tradicijama. 

Premda na momente pojedine priče mogu delovati pretenciozno, naročito one u kojima se javljaju poetski i filozofski uzleti, to im svakako nije cilj. Pre će biti da je Kaza, osetivši apsolutnu kreativnu slobodu, odlučio da ispita krajnje granice devete umetnosti i u tome uspeo. Svaka od njih je svedočanstvo herojske epohe u kojoj se strip borio za status među drugim umetnostima. Stoga se čini kao da su do nas doputovale ne iz prošlosti, već direktno iz daleke budućnosti.