U sećanje na Mebijusa: O dvojici genija i omotu jedne ploče

Danas se navršava deset godina od smrti Žana Žiroa, poznatog i pod pseudonimom Mebijus, verovatno najuticajnijeg autora stripova svih vremena. 

No, o Žiroovoj uticajnosti, njegovom radu na kultnim stripovima kao što je Bluberi, te onima koje je počeo da stvara tokom sedamdesetih godina, kao Mebijus, ili pak radu na Inkalu, nećemo dužiti, jer bi za to bile potrebne desetine, ako ne i stotine stranica. Otuda je za potrebe ovog teksta odabrana omotnica jedne ploče, koja jednako dobro ilustruje njegovu genijalnost.

Žan Žiro - Mebijus

Stara, otrcana fraza kaže da slika vredi hiljadu reči. Za omot duplog LP-ja Are You Experienced / Axis: Bold as Love, napravljenog 1975. za francusko tržište, moglo bi se bez ustezanja reći da vredi i više od toga. Čini se, naime, da ta ilustracija više kazuje o Hendriksu od većine tekstova napisanih o ovom rokenrol titanu. 

Na levoj strani ilustracije, odnosno na zadnjoj strani omota ploče, zatičemo Hendriksa kako jede. Prizor je, po rečima znalaca, preuzet sa fotografije Žana-Noela Kohea. Mebijus je, međutim, svakodnevni, banalni čin unošenja hrane pretvorio u psihodeličnu gozbu. Iz Džimijevog tanjira izdiže se nekakva zelena, vanzemaljska tvar, sa pipcima, ili pak ticalima. U čaši pored obitava jedan podjednako egzotičan i zagonetan organizam. Na sredini stola nalazi se nešto što bi mogao biti dezert, dok su okolo poređane čudne posude za začin. Zapravo, sve na stolu, sem viljuški i jedne posude koja deluje prazno, čini da se posmatrač zapita šta to, zaboga, Hendriks jede. Džimi, pak, deluje smireno i po izrazu lica bi se moglo zaključiti da uživa u hrani. Ne uzrujava ga čak ni to što mu se niz usnu, tik ispod viljuške, sliva crvena kap, bila ona od sosa, ili možda krvi. 

Iz Hendriksove razbarušene ljubičaste kose vije se magla. Kao da ga je Mebijus ,,uhvatio” u trenutku naleta inspiracije za nastanak pesme Purple Haze. Biografi tvrde kako je pesma nastala nakon što je Džimi pročitao naučnofantastičnu novelu Night of Light, čiji autor je Filip Hoze Farmer. U njoj stanovnici udaljene planete s vremena na vreme podležu uticaju ljubičaste izmaglice, koja menja fizičku stvarnost. Njen uticaj kao da se slio i na ovu sliku, te je Hendriksov ručak pretvorio u svemirski obrok. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni pet slika oko Džimijeve glave. Pored toga što neke od njih kao da potiču iz Dilanove All Along The Watchtower, koju je Hendriks na maestralan način obradio, važno je zapaziti i da je na svakoj od njih prikazano Sunce. ,,Slika” i ,,Sunce” su u hipijevskom slengu termini koji označavaju LSD, supstancu koja je bila važan deo mnogih kreativnih procesa te epohe, a čiji su i Hendriks i Mebijus bili uživaoci. Time nas Žiro još jednom vraća na pesmu Purple Haze, te na ona tumačenja koja je posmatraju kao metaforu za upotrebu psihoaktivnih supstanci. 

Sa druge, odnosno prednje strane omotnice, stvari stoje potpuno drugačije. Gledalac posmatra prizor kroz staklo na vratima prostorije u kojoj Hendriks obeduje. U centru pažnje je naslov albuma, zalepljen za staklo. Spolja se dešava scena nalik nekoj iz gangsterskih filmova. Momci u dugim mantilima, sa dugim cevima i šeširima. Jedan beži, nekolicina ga goni, dok drugi posmatraju. Ceo prizor je u sepia tonu. Dve devetnaestice, naizgled nehajno, stoje ispisane na lampionu i kanti za smeće. Međutim, upravo njihovim spajanjem posmatrač dobija ključ za dešifrovanje enigme ovog kadra. One, zajedno, daju 1919. - godinu rođenja Džimijevog oca. Uprkos tome što o povezanosti Ala Hendriksa sa kriminalnim svetom nismo uspeli da nađemo nikakve informacije, čini se da uvođenje njega u kontekst celog prizora ima više alegorijsku nego realističnu funkciju, baš kao što je i sama scena alegorična. Naime, ona evocira svet pre Drugog svetskog rata, vreme prohibicije, Velike depresije, sa visokom stopom kriminala. Svet kojem su pripadali očevi i majke velikih rok muzičara iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Otuda ovaj prizor, obojen sepia tonovima, deluje kao sećanje, i snažno je kontrastiran šarenilu Džimijeve gozbe. Ono što odudara od celokupne scene jeste poster na kojem je prikazan Hendriks. Kažiprstom uperenim ka nebu, posmatraču ukazuje na belu pticu, koja leti nad glavom čoveka sa pištoljem. Upravo ona, kao ultimativni simbol mira, ovde nagoveštava promene koje je u svet želela da donese generacija čiji je Hendriks jedan od najistaknutijih članova. Mir i ljubav, nasuprot ratu, kriminalu i beznađu, psihodelični šareniš nasuprot sivilu svakodnevice, razbarušenost nasuprot uštogljenosti. Ne treba stoga da vas čudi ako vam se statični prizor legendarnog gitariste kako jede učini mnogo interesantijim, življim i egzotičnijim od scene potere.

Šta se dogodilo sa idealima Džimijeve generacije, dobro je znano. Danas, u vreme koje više liči na sepia prizor sa prednje strane ploče, dobro je pročitati neki od Mebijusovih stripova, pogledati ilustracije na kojima je radio, ili pak pustiti neku Hendriksovu ploču. Kao što rokenrol više nikad nije bio isti nakon pojave Džimija Hendriksa, tako se i strip znatno izmenio pod uticajem Mebijusa. Njihova će vas dela odvesti daleko, dalje nego ijedan psihodelik, dalje od svih sranja koja svakodnevno trpimo. Otuda, na kraju ovog teksta, prilažem još par Mebijusovih ilustracija posvećenih Hendriksu.