недеља, 21. јануар 2024.

Noć bez kraja: U diktaturi je sve lažno

 

Sredinom XX veka, u vremenskom intervalu kojem nije lako odrediti početak i kraj, odigrao se hispanoamerički bum. Radi se o jedinstvenom fenomenu u istoriji svetske književnosti. Naime, pisci iz Južne i Centralne Amerike, među kojima su najistaknutiji Márquez, Llosa, Cortázar i Fuentes, združeno su stupili na svetsku literarnu scenu i u žižu interesovanja intelektualne javnosti stavili do tada zanemareno kulturno-umetničko područje. Njihov doprinos se ne ogleda samo u činjenici da su čitalaštvu predstavili egzotičnost i mistiku predela kao što su Karibi ili Amazonija, već to što su preneli duh tradicije iznikle na jedinstvenom spoju mitova indijanskih urođenika sa evropskim nasleđem španskih i portugalskih osvajača. Iz te i takve tradicije proistekao je stil poznat kao magijski realizam. Političke okolnosti su, sa druge strane, dovele do razvitka žanra romana o diktatoru, gde su najpoznatiji Asturiasov Gospodin Predsednik, Márquezova Patrijarhova jesen, Carpentierovo Pribežište u metodi, Bastosov Ja, vrhovni i Llosina Jarčeva fešta

Upravo na žanrovskim osnovama romana o diktaturu i stilskim postupcima magijskog realizma počiva strip Noć bez kraja, scenariste Carlosa Trilla i crtača Dominga Mandrafine, čije se novo izdanje nedavno pojavilo pod okriljem zagrebačke izdavačke kuće Fibra. Ipak, ne treba pomisliti da se radi o jeftinom naslanjanju stripovskih autora na već razrađene književne obrasce. Znano je ljubiteljima devete umetnosti da se, paralelno sa književnim bumom, dešavao i procvat hispanoameričkog, pre svega argentinskog stripa, kao i to da su upravo argentinski autori, u čiji sam vrh Trillo i Mandrafina spadaju, zaslužni za to što se strip danas doživljava kao nešto više i značajnije od puke zabave. 

Zaplet Noći bez kraja počinje onda kada Melinda Centurion, Djeva Čista, zanosna mlada žena čuvena po svojim vrlinama i isceliteljskim moćima, ujedno nećaka Velikog Lutka, guvernera banana-republike La Colonie, dolazi u bar El Rey Mago. Tu je kako bi potražila pomoć od Donalda Reynosa, bivšeg policajca, sadašnjeg alkoholičara. Da bi ga privolela da joj pomogne, mora da mu ispriča svoju priču,  ružno naličje opšteprihvaćene predstave o njoj. Donald saznaje da je lik mitske device smišljen kako bi žene, ugledajući se na nju, prestale da ležu sa svojim muževima. Krajnji cilj je smanjenje broja sirotinjske dece, koja bi se kasnije pridružila gerili. Tim saznanjem počinje da se razmotava klupko zavera i spletki, koje vode poreklo od samog državnog vrha. Što broj razotkrivenih spletki biva veći, to su glavni junaci primoraniji da se više skrivaju i beže, tražeći utočište među prostitutkama, članovima gerile, u kući pisca koji je osmislio famu o Djevi Čistoj, dok im je 
demonizovani profesionalni ubica Iguana na tragu. 


Tako se ovaj strip, pored nasleđa hispanoameričke književnosti, oslanja i na tradiciju tvrdokuvane literature, na šta jasno ukazuje njegov prvobitni naslov Zelena žetva (Cosecha verde), svojevrstan omaž Dashielu Hammetu, jednom od rodonačelnika ovog žanra, i njegovom romanu Crvena žetva.

Kao što se vešto poigrava žanrovima, Trillo se u ovom ostvarenju poigrava i rušenjem četvrtog zida. Čak troje likova ima ulogu homodijegetičkog pripovedača. Pisac Milton Bates, pevačica Tropico i vlasnica bordela Mama Baremba komentarišu radnju, obraćaju se čitaocu, pričaju mu o prošlosti likova, pa se s vremena na vreme zajednički oglase, nalikujući na pravi hor iz antičkih drama. Iako rizikuje da time naruši realističost dela, Trillo uspeva da 
sve vreme ostane uverljiv, maestralno koketirajući kako sa tim postupkom, tako i sa magijskim, neodređenim, neobjašnjivim, kao što su ozloglašeni Iguana ili pak naslovna noć bez kraja, koja otpočinje negde pri sredini stripa. U maniru velikih majstora magijskog realizma koristi laži da bi ispričao istinu, kako bi naslovom svoje studije o ovom književnom fenomenu rekla Anne C. Hegerfeldt (Lies that Tell the Truth). Istovremeno, Noć bez kraja glorifikuje umetnost, naročito književnu i dramsku, svedočeći o njenoj moći da zavodi, obmanjuje, ali i da bude ta koja će pomoći da se do istine dođe. 
 
Iguana

Mandrafinin crtež stoji rame uz rame sa Trillovom pričom. Snažnim kontrastima i obilatim nanosima crne naglašava noar atmosferu. U crno-beloj verziji ovog stripa chiraroscuro dolazi do izražaja. U kolornoj, kakva je i Fibrina, republika La Colonia dobija na punoći, egzotičnosti, izbor boja ima sinestetičko dejstvo, te zvuci, klima i mirisi njenih predela izbijaju iz stranica. Stilski se krećući između realizma i groteske, Domingo pred očima čitalaca oživljava zadrigle političare i njihove potčinjene, ocvale prostitutke i posrnule likove svih fela. Duplirajući granične linije, tvoreći utisak grafizma nalik linorezu, eksplicitno markira retrospektivne scene (u bojenoj verziji dodatno istaknute upotrebom sepia tonova) odvajajući ih od trenutka radnje dela.


Da se zaključiti da su obojica autora ovog stripa bili na vrhuncu svojih kreativnih potencijala dok su radili na njemu. Trillo je poznat po pisanju stripova kraće forme, kao što su Alvar MayorHodočasnik zvijezda, te nešto kasnije objavljeni Spaghetti brothers, takođe u kolaboraciji sa Mandrafinom, gde neretko ulančavanjem epizoda stvara dužu priču. Međutim, ovde pokazuje da je kadar da sa lakoćom iscela ispripoveda i duži narativ. Domingov stil, krajnje autentičan, i dalje je bliži realizmu nego karikaturalnosti, za razliku od onog koji je primenio u Iguani, svojevrsnom nastavku ove priče.

Zdenko Lešić u Teoriji književnosti, objašnjavajući pojam magijskog realizma piše: ,,Ništa nije onakvo kako nam izgleda, glavni je efekt tih djela koja na taj način dovode u pitanje osjećaj sigurnosti koji imamo u svjetu koji navodno znamo”. U Noći bez kraja je ovaj učinak u potpunosti postignut, jer se radi o delu koje duboko podriva veru ne samo u diktature, već u sisteme moći uopšte. Gerilska parola: ,,U diktaturi je sve lažno”, koja se javlja u završnici stripa, stoga postaje moto koji čitalac preuzima kao važan faktor pri razmatranju realnosti koja ga okružuje.